Nekada je dovoljno da jedan tekst pravilno složi pejzaž pa da čitalac već posle prvog pasusa poželi da ode. Tako deluje i jučerašnja priča o Kantabriji u Guardianu, gde se ovaj deo severne Španije opisuje kao mesto na kom se u jednom kratkom potezu smenjuju praistorija, srednji vek i atlantska svakodnevica. U centru priče je putovanje koje kreće od Santandera, vodi do pećine Altamira i njenog rekonstruisanog prostora, zatim do savršeno očuvanog Santillana del Mara, pa sve do obale na kojoj surf više ne izgleda kao dodatak, nego kao prirodan nastavak ritma kraja.
Najlepši deo cele priče jeste upravo ta zbijenost vremena. Guardian podseća da se u Altamiri nalaze neke od najstarijih slika na svetu, nastale pre između 13.000 i 36.000 godina, dok istovremeno u istom regionu možete ući u medievalni grad i završiti dan na vetrovitoj obali. Takva putovanja prijaju jer ne teraju čoveka da bira između kulture, prirode i običnog opuštanja. U Kantabriji sve to stoji tako blizu da deluje kao da je pejzaž sam odlučio da bude velikodušan.
Za laganu i opuštajuću temu ovo je savršen materijal, jer ne prodaje spektakl nego osećaj širine. Nema preterane turističke euforije, nego utisak da je dovoljno samo krenuti i pustiti da različiti slojevi vremena rade sami. A kad jedna destinacija uspe da spoji pećinske slike, kamene ulice i atlantski vazduh, onda i čitalac lako poveruje da su najbolja putovanja upravo ona koja ne nude samo odmor, nego i osećaj da ste na kratko ušli u širi svet.
S.B.
