Arabijsko poluostrvo danas se lako zamišlja kao prostor pustinje, vrućine i dugih praznina između uporišta života. Upravo zato nalazi iz lava tube Umm Jirsan u Saudijskoj Arabiji zvuče tako snažno. Scientific American, Nature i više stručnih saopštenja o radu objavljenom u PLOS ONE prenose da je ovaj podzemni prolaz, dug oko 1,5 kilometar, služio ljudima najmanje od neolita pa sve do halkolita i bronzanog doba. Unutra su pronađeni kameni alati, životinjske kosti, ugalj i drugi tragovi koji pokazuju da pećina nije bila samo slučajno sklonište, već ponavljano korišćena tačka na pastoralnim i lovačkim rutama.
Važnost Umm Jirsana leži u tome što nam pomaže da drugačije zamišljamo kretanje kroz praistorijsku Arabiju. Umesto slike pustog prostora kroz koji se jedva prolazi, dobijamo mrežu putanja, sezonskih zaustavljanja i mesta gde su se stoka, ljudi i voda povremeno susretali. Max Planck i drugi istraživački timovi naglašavaju da su lava tube mogle nuditi hlad, zaštitu i pristup resursima na trasama koje su povezivale oaze i šira područja ispaše. Time pećina prestaje da bude geološka zanimljivost, a postaje infrastruktura kretanja. To je velika razlika, jer govori o pejzažu koji je bio živ, korišćen i strateški čitan mnogo pre nego što su nastali kasniji urbani centri regiona.
Možda je baš u tome najjača lekcija ove priče. Istorija ne ostavlja trag samo u gradovima, spomenicima i velikim poljima. Ponekad se čitavi obrasci života mogu sažeti u jedno podzemno sklonište koje ljudi vekovima nisu gradili, ali su umeli da prepoznaju kao korisno. Umm Jirsan nas zato podseća da je čovek veoma rano naučio da ne osvaja prostor samo snagom, već i čitanjem prirodnih struktura. Pre nego što je podizao svoje zidove, već je umeo da pozajmi tuđe.
S.B.
