Ponekad se u naučnim vestima pojavi rečenica koja zvuči kao da je neko dodao novi kontinent na mapu: otkrivena je velika grupa mikroorganizama koja se ne uklapa lako u poznate kategorije. Nije da je život „nov“, nego su metode postale dovoljno oštre da ga uhvate.
Mikroorganizmi su šampioni skrivenog postojanja. Žive u ekstremima, u pukotinama stena, duboko pod zemljom, u okruženjima gde bismo mi rekli da „nema ničeg“. Danas se takvi svetovi otkrivaju genomikom: čita se genetski kod i traže se obrasci srodnosti koji ne zavise od oblika tela.
Zanimljivo je koliko ovakva otkrića imaju praktičan potencijal. Novi enzimi, novi metabolički putevi, mogućnost da se razume otpornost, pa i ideje za medicinu i biotehnologiju – sve to može krenuti od bića koje niko nije video „na slici“, ali ga je video u sekvenci.
Najbolji efekat ovakvih vesti je skromnost. Mislimo da je katalog života zaključen, a onda se ispostavi da je planeta puna skrivenih poglavlja. I to nije strašno; to je uzbudljivo. Jer znači da istraživanje nije gotova priča. Još uvek ima mesta gde nauka radi ono najlepše: otkriva.
S.B.
