Nisu svi savremeni slikari spremni da puste politiku i rat u kadar. Paul Freud očigledno jeste. Njegov slučaj je zanimljiv i zato što nosi veliko prezime, i zato što ga je uspeo preživeti kao umetnik. Kao sin Luciena Freuda i praunuk Sigmunda Freuda, mogao je ostati fusnota porodične mitologije. Umesto toga, izgradio je sopstveni put, onaj u kojem slikarstvo ostaje figurativno, psihološko i sve više okrenuto savremenoj nelagodi. Reutersov razgovor s njim lepo pokazuje da za Freuda slika nije bekstvo od sveta, nego način da ga podnese.
Reuters piše da je 66-godišnji Paul Freud danas prepoznatljiv glas britanskog slikarstva, sa recentnim radovima prikazanim na London Art Fairu i u galeriji Cole-Levi Klimt. Iz svog studija u južnom Londonu govorio je o tome kako je još kao dete slikao čamce i gradske detalje dok je odrastao u Paddingtonu, a kasnije, kroz studije sociologije i psihologije, počeo više da ga zanima ponašanje nego sama spoljašnjost. Posebno je zanimljivo što je na Goldsmithsu početkom devedesetih slikarstvo već smatrano gotovo nemodernim u odnosu na konceptualnu umetnost. Upravo zato njegovo insistiranje na boji, figuri i unutrašnjem nemiru danas deluje kao tiha vrsta otpora. Ne viče. Ne objašnjava previše. Ali ostaje u sobi duže nego mnogi glasniji radovi.
S.B.
