Nekada je dovoljno da se u prostoriji neko nasmeje pa da čitav dan dobije malo vedriji ton. Novo istraživanje otvara zanimljivo pitanje: da li prijatni zvuci mogu da utiču i na to šta životinje pamte? U središtu ove priče našli su se orangutani, nekoliko posuda sa skrivenom hranom i snimci njihovog oglašavanja tokom igre. Eksperiment deluje jednostavno, gotovo kao neobična igra pogađanja, ali iza njega stoji ozbiljna namera da se bolje razume veza između pozitivnih emocija, iskustva i učenja.
Gardijan piše da su istraživači posmatrali šest orangutana u dva zoološka vrta. Životinje su učile gde se nalazi hrana, pri čemu je deo iskustva bio praćen zvucima orangutanskog smeha, a drugi neutralnim zvucima. Kada je došao trenutak izbora, četiri životinje pokazale su jasnu sklonost ka materijalu koji je ranije bio povezan sa smehom. Nalaz je zanimljiv, mada mali broj ispitanika znači da zaključke treba posmatrati kao početak daljeg istraživanja. Orangutani nam, zasad, nisu otkrili sve svoje tajne.
Dodatno objašnjenje Univerziteta Indijana pokazuje koliko je eksperiment pažljivo osmišljen. Tokom nekoliko dana menjani su materijali ispod kojih je bila nagrada, dok je završni zadatak omogućio izbor između dve prethodno naučene mogućnosti. Time su istraživači pokušali da razdvoje samo pamćenje hrane od uticaja zvuka koji je pratio iskustvo. Pitanje je bilo da li prijatna povezanost ostavlja trag koji se vidi u kasnijem ponašanju. To je mnogo preciznija tvrdnja od simpatične, ali preširoke ideje da smeh automatski pomaže svima da bolje uče.
Zanimljivo je da ovo nije jedino ovogodišnje istraživanje koje se bavi smehom naših dalekih srodnika. Univerzitet Vorik ranije je predstavio rad o ritmu oglašavanja tokom smeha kod velikih čovekolikih majmuna i ljudi. Analizirane su brojne zvučne sekvence, a uočene sličnosti otvorile su pitanja o veoma starom evolutivnom poreklu ovog ponašanja. Ta dva istraživanja ne ispituju istu stvar, ali zajedno podsećaju koliko se zanimljivih detalja krije u nečemu što obično doživljavamo spontano. Smeh može biti i predmet vrlo strpljivog naučnog slušanja.
Najlepši deo ove priče jeste promena ugla iz kog gledamo životinjski svet. Umesto da pažnju usmeravamo samo na opasnost, strah i borbu za opstanak, ovde se proučavaju igra i prijatna iskustva. Takav pristup ne zahteva da životinjama pripisujemo ljudske misli, već da pažljivije posmatramo ono što zaista rade. A to je već dovoljno zanimljivo: iza kratkog zvuka, izbora posude i zalogaja hrane može da se krije mali prozor u način na koji druga bića doživljavaju svet. Nauka ponekad počinje baš tamo gde se nama najpre pojavi osmeh.
S.B.
