Starlink sateliti napravljeni su da obezbede internet vezu, ali njihov ogroman broj naučnicima je omogućio nešto što prvobitno uopšte nije bilo planirano – da ih pretvore u svojevrsnu mrežu senzora za jedan od najteže dostupnih delova Zemljine atmosfere. Reč je o termosferi, izuzetno razređenom sloju koji se prostire stotinama kilometara iznad površine. Vazduha tamo ima veoma malo, ali ga ipak ima dovoljno da postepeno usporava satelite. Gustina tog sloja pritom nije konstantna: menja se pod uticajem Sunčeve aktivnosti, dnevnog ciklusa i svemirskog vremena, što komplikuje precizno predviđanje putanje objekata u orbiti. Naučnici sa Univerziteta Kjoto pronašli su način da upravo ta mala odstupanja u kretanju satelita iskoriste kako bi rekonstruisali gde je atmosfera gušća, a gde ređa.
ScienceDaily je 12. avgusta objavio da je tim koristio javno dostupne orbitalne podatke za približno 1.200 Starlink satelita i od njih napravio neku vrstu atmosferske tomografije. Umesto medicinskog skenera koji posmatra unutrašnjost tela iz mnogo uglova, ovde hiljade objekata prolaze kroz različite delove termosfere i svaki svojim kretanjem „oseća“ otpor vazduha. Kombinovanjem njihovih sitnih promena putanje istraživači su uspeli da rekonstruišu raspored gustine približno 500 kilometara iznad Zemlje. Dobijena slika dobro se poklopila sa nezavisnim merenjima evropskih satelita Swarm, što je važna potvrda da metoda zaista prati stvarne promene u gornjoj atmosferi.
Ovakva tehnika mogla bi postati posebno važna zato što je niska Zemljina orbita sve prometnija. U njoj se već nalaze hiljade aktivnih satelita i veliki broj fragmenata svemirskog otpada, a precizno izračunavanje budućeg položaja svakog objekta presudno je za izbegavanje sudara. Kada Sunce postane aktivnije, termosfera se zagreva i širi, pa njen otpor može naglo da poraste. Satelit koji bi prema jednostavnijem modelu trebalo da bude na jednom mestu nekoliko dana kasnije može završiti dovoljno daleko od predviđene tačke da prognoze susreta sa drugim objektima postanu manje pouzdane. Ako se gustina atmosfere može pratiti skoro u realnom vremenu korišćenjem satelita koji su ionako već u orbiti, prognoze bi mogle postati znatno preciznije.
Najzanimljiviji deo ideje jeste što za novu vrstu merenja nije bilo potrebno lansirati posebnu flotu naučnih satelita. Komercijalna infrastruktura već je tamo, a istraživači su pronašli način da informacije koje ona proizvodi čitaju drugačije. Što više satelita prolazi kroz različite delove termosfere, to je potencijalno gušća mreža „merenja“. Naravno, metoda još mora biti dodatno proverena i prilagođena različitim visinama i uslovima Sunčeve aktivnosti. Ipak, Starlink je neočekivano dobio potpuno novu funkciju: osim što prenosi podatke između Zemlje i svemira, njegovo sopstveno kretanje može da nam pokaže kako izgleda gotovo nevidljiva atmosfera kroz koju svakodnevno prolazi.
S.B.
