Termiti koji žive u suvom drvetu mogu gotovo čitav život da provedu skriveni unutar greda, nameštaja, podova i krovnih konstrukcija. Za razliku od podzemnih vrsta, njihove kolonije ne moraju da ostanu povezane sa zemljištem. Upravo zato zaraza može dugo da napreduje bez vidljivog gnezda, dok se šteta često otkrije tek kada je drvo već ozbiljno oslabljeno.
Novo istraživanje pokazuje da bi njihova neizbežna potreba za presvlačenjem mogla da postane najvažnija slabost čitave kolonije. Supstanca bistrifluron sprečava insekte da proizvedu dovoljno hitina za izgradnju novog egzoskeleta. Termit započinje presvlačenje, odbacuje stari zaštitni omotač, ali novi ne može pravilno da formira.
Egzoskelet kod insekata ima ulogu spoljašnjeg oklopa i oslonca za mišiće. Ne može beskonačno da se rasteže, pa termiti tokom razvoja moraju više puta da ga menjaju. Zapadni termiti suvog drveta presvlače se približno sedam puta. Kada dođe trenutak za sledeću promenu, životinja ne može jednostavno da odloži proces i tako izbegne dejstvo preparata.
U kontrolisanim eksperimentima istraživača Univerziteta Kalifornije u Riversajdu, bistrifluron je izazvao smrtnost od 95,7 odsto čak i kada su termiti mogli da biraju između tretiranog i netretiranog drveta. Kada su neprekidno bili izloženi drvetu sa koncentracijom preparata od 0,1 odsto, smrtnost je posle 60 dana dostigla približno 99 odsto.
Delovanje nije trenutno. Najpre su primećeni smanjena aktivnost i slabije hranjenje, a uginuće je usledilo prilikom pokušaja presvlačenja. Upravo bi to odloženo dejstvo moglo biti prednost, jer izloženi termiti imaju vremena da se vrate među ostale članove kolonije.
Termiti su društveni insekti koji međusobno razmenjuju hranu, hranljive materije i crevne mikroorganizme neophodne za varenje drveta. Istraživači su obojili hranu kako bi pratili njeno kretanje i utvrdili da je materijal iz izloženih jedinki za 24 do 48 sati stigao do prethodno netretiranih članova grupe.
Posebno je zanimljiv eksperiment u kojem je samo pet odsto termita prvobitno došlo u kontakt sa preparatom. Do 90. dana uginula je čitava grupa. Sličan obrazac primećen je i kada je na početku bilo izloženo 50 odsto jedinki. To ukazuje da mali broj termita može da prenese dovoljnu količinu aktivne supstance duboko u skrivenu koloniju.
Bistrifluron deluje na stvaranje hitina, koji ljudi i drugi sisari nemaju. Zbog toga je njegov biološki cilj mnogo uži od cilja brojnih klasičnih insekticida. Ipak, tvrdnja o manjem riziku ne znači da bi preparat trebalo samostalno nanositi u kući. Formulacija, doza, način primene i uticaj na druge insekte moraju biti procenjeni pre šire upotrebe.
Najčešći način suzbijanja raširene infestacije i dalje je fumigacija čitavog objekta. Stanari moraju da napuste kuću, hrana se uklanja ili štiti, a postupak je skup i ne ostavlja dugoročnu prepreku za nove kolonije. Lokalni tretman koji se širi kroz društveno ponašanje termita mogao bi da bude znatno manje komplikovan.
Postoji i praktičan problem. U laboratoriji je bistrifluron rastvaran u acetonu i nanošen na komade drveta, nakon čega je rastvarač isparavao. Zbog mirisa i zapaljivosti, takav način primene nije prikladan za domaćinstva. Istraživači zato traže bezbedniju formulaciju koja bi mogla da se ubrizgava u napadnuto drvo ili koristi u mamcima.
Potrebno je razviti i pouzdan način utvrđivanja da li je kolonija aktivna. Sitne kuglice izmeta mogu ostati u objektu dugo nakon nestanka insekata. Naučnici zato ispituju količinu i sastav bakterijske DNK u izmetu, koji se sa starenjem značajno menjaju. Kombinacija takvog „biološkog sata“ i ciljanog preparata mogla bi da omogući tretiranje samo mesta na kojima termiti zaista žive.
Najveća zanimljivost novog pristupa jeste što ne pokušava da nadjača koloniju velikom količinom otrova. Umesto toga koristi dve osnovne osobine termita – obavezno presvlačenje i međusobnu razmenu materijala – pretvarajući mehanizme opstanka u put do uništenja kolonije.
S.B.
