U prethodnom nastavku bili smo u Jajcu, 29. novembra 1943, u noći kada je AVNOJ nacrtao političku budućnost i najavio novu, federativnu Jugoslaviju. Završilo se na pragu oslobođenja — sa osećajem da se ratna stvarnost pretvara u poredak, a da će gradovi uskoro morati da nauče novi jezik vlasti.
je došla kao godina u kojoj se front približava prozorima. U selima se još ratovalo, ali gradovi su već počeli da slušaju tutnjavu koja ne dolazi iz daljine, nego iz ulica. U Beogradu se, tokom leta, živelo između sirena i glasina: ko dolazi, kada, i šta će to značiti za one koji su preživeli okupaciju, racije i policijski čas. A onda, u jesen, istorija ulazi na kapije prestonice.
Beogradska operacija počinje 14. oktobra 1944. i završava se oslobođenjem grada 20. oktobra 1944, uz zajedničko učešće jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. Grad je tih dana bio scena koja liči na film, ali nema muziku: barikade, dim, kratak trzaj mitraljeza, pa tišina koja ne znači mir, već samo pauzu između dva talasa borbe. Kada je poslednja linija popustila, ulice su bile pune ljudi koji ne znaju da li da se raduju ili da se stide što se raduju. Oslobođenje je imalo ukus vazduha posle dugo vremena — ali je imalo i ukus računa.
Ubrzo se menja lice administracije. Na vratima zgrada pojavljuju se nova obaveštenja, nove pečate zamenjuju stari, a činovnici — oni isti ljudi, često — uče nove formule. Život se preuređuje u hodu: uvode se nove komande, nove dozvole, nova raspodela. Hrana postaje pitanje politike isto koliko i pitanje gladi. U gradovima se organizuje snabdevanje, uvode se bonovi i kontrola cena, otvaraju se narodne kuhinje, a na pijacama se i dalje šapuće o hlebu „ispod tezge”. Stanovi postaju posebno osetljiva tema: u mnogim sredinama dolazi do konfiskacija imovine onih koji su označeni kao saradnici okupatora ili „narodni neprijatelji”, a novi poredak obećava da će „nepravda biti ispravljena”. Za jedne je to bila pravda, za druge strah da će ih noćna zvona ponovo probuditi — samo sada sa drugim uniformama.
U ostatku zemlje, oslobađanje dolazi talasno i neravnomerno. Novi Sad je oslobođen 23. oktobra 1944. Zagreb će dočekati kraj rata i ulazak partizanskih jedinica 8. maja 1945. Sarajevo je oslobođeno 6. aprila 1945. — datum koji je u gradu imao dodatnu simboliku jer je 6. april 1941 bio početak katastrofe. Svaki grad je imao svoju verziju radosti: negde su dočekivali oslobodioce sa cvećem, negde zatvorenih prozora, a negde sa suzama koje su mešale olakšanje i strah od osvete.
Politička slika se istovremeno učvršćuje. Još u ratnim uslovima, AVNOJ i NKOJ postavili su okvir vlasti, a 1944. dolazi i dogovor Tito–Šubašić (sporazumi iz juna i novembra 1944) kao pokušaj da se formalno premosti jaz između partizanskog pokreta i jugoslovenske vlade u emigraciji. U praksi, međutim, težište moći ostaje na terenu: tamo gde su jedinice, komande, i ljudi koji su preživeli rat sa jasnim osećajem da imaju pravo da sada uređuju državu. Kralj Petar II ostaje van zemlje, a monarhija se sve više pretvara u senku.
donosi završnicu. U maju rat formalno prestaje, ali mir ne dolazi odmah kao spokoj. U mnogim sredinama dolazi do obračuna, suđenja, likvidacija i masovnih represija nad poraženim formacijama i označenim protivnicima novog poretka — tema koja i danas izaziva snažne sporove, jer se sećanja sudaraju, a brojke i interpretacije često postaju deo politike. U svakodnevici, međutim, ljudi najpre osećaju banalne, ali presudne stvari: da li radi struja, da li ima uglja, da li će škola početi, da li će se muž vratiti iz zarobljeništva, da li ima lekova. Nova vlast pokušava da pokaže efikasnost: otvaraju se kancelarije, prave spiskovi, uvode se nove radne obaveze, nova terminologija ulazi u govor — „narodni odbor”, „komesar”, „konfiskacija”, „obnova”.
I u toj mešavini nastaje posleratna Jugoslavija: sa velikom nadom da se nikada više neće ponoviti 1941, i sa velikim strahom da će se nepravda samo presvući u novo odelo. Grad je progovorio na novo — ali nije govorio jednim glasom. Jedni su u tom glasu čuli oslobođenje i obećanje ravnopravnosti, drugi su čuli disciplinu i stroga pravila, treći su samo pokušavali da uhvate komadić normalnosti.
Jer posle rata, najteže je naučiti kako se živi bez rata. A Jugoslavija je tek tada počela da plaća najteži deo svoje istorijske cene: da od ideje napravi svakodnevicu.
Najava (14) — RASKID KOJI JE ZADRMAO PLANETU: 1948 i trenutak kad je Tito rekao “ne”: Posleratna država će, iznutra, delovati kao čvrst sistem, ali spolja će uskoro doći test koji prevazilazi Balkan. Sukob sa Staljinom i raskid 1948. promeniće položaj Jugoslavije u svetu — i nateraće je da prvi put sama bira između poslušnosti i samostalnosti.
S.B.
