U prethodnim nastavcima pratili smo kako je država, posle atentata 1934 i regentstva, pokušala da se zakrpi Sporazumom Cvetković–Maček 1939, dok je Evropa već klizila u rat. U #6 je ostao osećaj da se vreme ne kupuje potpisima, i da 1941 stoji pred vratima kao hladan vetar koji ulazi i kad su prozori zatvoreni.
Mart 1941. bio je mesec u kome su dani imali zvuk čizme, a noći miris hartije i pečata. Pritisak Trećeg rajha više nije bio diplomatski šapat, nego zahtev sa rokovima. Jugoslavija je pokušavala da se drži neutralnosti, ali u Evropi tog trenutka neutralnost je bila tanak kaput na olujnom frontu: ko ne izabere stranu, često je dobije dodeljenu.
U Beogradu su se tih dana prepoznavali ljudi koji žure bez razloga koji smeju da izgovore. U ministarstvima se govorilo tiho, u kafanama još tiše. Regent knez Pavle Karađorđević i vlada Dragiše Cvetkovića bili su stegnuti između dva straha: spoljašnjeg — da će zemlja biti napadnuta ako odbije, i unutrašnjeg — da će se raspasti ako pristane. U tom stisku, 25. marta 1941. u Beču je potpisan pristup Jugoslavije Trojnom paktu. Potpisuju ga, u ime vlade, Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković. Na papiru je stajalo obećanje da će suverenitet biti poštovan i da neće biti prolaska stranih trupa bez saglasnosti; u stomaku naroda, međutim, stajao je ukus poniženja.
Vest je ušla u gradove kao varnica. Beograd je već sutradan brujao, a 27. marta više nije brujao — tutnjao je. Ulice su se punile kao kad se izliva reka: prvo nekoliko ljudi, pa stotina, pa hiljade. Prema novinskim izveštajima i kasnijim svedočanstvima, grad je bio preplavljen parolama i zastavama, uz povike koji su se ponavljali kao refren: „Bolje rat nego pakt” i „Bolje grob nego rob”. Nisu to bile samo političke poruke; to je bio trenutak kada se ljudima učinilo da, posle godina uredbi, zabrana i kalkulacija, konačno govore svojim glasom. Strah je bio tu, ali ga je gurala euforija — ona opasna, filmska euforija koja čini da masa zaboravi cenu, jer je važniji osećaj dostojanstva.
Istog tog 27. marta, dok su se ulice talasale, u vrhu države se desio prevrat. Grupa oficira, uz ključnu ulogu generala Dušana Simovića, oborila je dotadašnju vlast. Regentstvo kneza Pavla bilo je sklonjeno, a maloletni kralj Petar II proglašen je punoletnim. Beograd je tu vest dočekao kao pobedu koja je došla pre nego što se završila utakmica: zagrljaji na ulici, pesma, osećaj da se istorija može okrenuti jednim potezom. Ali iza te svetlosti stajala je senka koju niko nije hteo da gleda pravo: Hitler ne prašta javno poniženje, naročito ne u trenutku kada mu je Balkan logistički koridor i strateški prag.
Osećanja su bila podeljena i po geografiji i po iskustvu. U nekim gradovima Srbije i Bosne ljudi su slavili kao da su skinuli stegu; u delovima Hrvatske i Slovenije reakcije su bile hladnije ili opreznije, više okrenute pitanju šta ovo znači sutra, a ne šta znači danas. U provinciji se priča širila brže od službenih saopštenja: na pijacama se govorilo da će biti rata „odmah”, na stanicama da „vojska ide”, u kućama su žene gledale u sinove i računale godišta. Čak i oni koji su se radovali, radovali su se sa čvorom u grlu — jer svi su znali da se ovakve odluke ne završavaju aplauzom, nego posledicama.
I baš u toj martovskoj noći, između potpisanog papira i pobunjene ulice, Jugoslavija je stajala na ivici. Kao država koja je godinama disala teško, sada je udahnula punim plućima — i nije znala da li će sledeći udah biti dim.
Najava (8) — APRILSKI SLOM ZA JEDANAEST DANA: 1941 i zemlja koja se raspala na mapi: Euforija 27. marta trajaće kratko, kao bljesak. A onda, početkom aprila, dolazi udar koji se ne zaustavlja govorom ni parolom — i država će se, neverovatnom brzinom, raspasti pred očima.
S.B.
