Naučne vesti umeju da budu najuzbudljivije onda kada zvuče skoro neverovatno jednostavno. Tako je i sa jučerašnjom pričom ScienceDailyja o gorivnoj ćeliji koja koristi mikrobe iz zemlje kako bi proizvodila električnu energiju. Istraživači sa Northwestern University, kako se navodi, razvili su uređaj veličine približno jedne knjige koji crpi male količine energije iz prirodnih procesa razlaganja organske materije u zemljištu. Ideja deluje gotovo poetski: ono što je do juče bilo obična prljavština, sada postaje tihi izvor struje za podzemne senzore.
Suština je pritom vrlo praktična. ScienceDaily objašnjava da je sistem namenjen za rad sa senzorima u preciznoj poljoprivredi i ekološkom praćenju, gde su potrebni mali, pouzdani izvori energije koji ne traže baterije, čestu zamenu niti solarne panele. To je posebno važno za uređaje koji treba da budu zakopani ili raspoređeni na mestima gde je održavanje skupo i nepraktično. U tom smislu, ova tehnologija nije samo zanimljiv eksperiment, već mogući odgovor na vrlo stvaran problem elektronskog otpada, logistike i zavisnosti od klasičnih baterija koje sadrže toksične i zapaljive materijale.
Najlepši deo priče jeste što ne pokušava da zameni velike izvore energije, nego da pametno reši jedan mali, ali uporan problem. Savremena tehnologija često pati od toga što za mnogo sitnih zadataka koristi previše komplikovanu infrastrukturu. Ova gorivna ćelija, nasuprot tome, oslanja se na ono što je već prisutno u prirodi i radi i u vlažnim i u suvim uslovima. Time se otvara mogućnost da buduće mreže malih senzora, koje prate vlagu, dodir ili promene u zemljištu, funkcionišu duže i gotovo neprimetno. To je ona vrsta inovacije koja ne viče, ali menja mnogo.
Ljudi vole ovakve teme jer u njima tehnologija odjednom deluje manje hladno, a više organski. Ne kao nešto što se nameće prirodi, nego kao nešto što pokušava da od nje nauči jednostavniji način rada. Ako zemlja sama može da pomogne u napajanju uređaja koji mere njeno stanje, onda nauka prestaje da liči na svet odvojen od stvarnosti i vraća se na teren, u brazdu, u vlagu i u konkretan problem. A možda je upravo to budućnost koja deluje najpametnije — ona u kojoj tehnologija postaje manja, tiša i više sarađuje sa svetom oko sebe nego što ga opterećuje.
S.B.
