Beli patuljci su ono što ostaje nakon što zvezde slične Suncu potroše gorivo i odbace spoljašnje slojeve. Većina ima veličinu približnu Zemlji, ali masu uporedivu sa Suncem, pa je njihova materija nezamislivo gusta. Jedan posebno ekstreman beli patuljak privukao je pažnju jer ima masu oko 1,23 puta veću od Sunčeve, dok mu je poluprečnik približno polovina Zemljinog. Analiza zvezde SDSS J060851.44-005950.3 ukazuje da njeno jezgro verovatno nije sastavljeno uglavnom od ugljenika i kiseonika kao kod većine belih patuljaka, već od kiseonika i neona. Rezultat je predstavljen u novom astronomskom radu i 7. avgusta izdvojen kao važan trag u razumevanju sudbine najmasivnijih zvezda koje ipak ne završavaju kao neutronske zvezde.
Od čega je napravljena unutrašnjost belog patuljka ne može se jednostavno videti teleskopom. Njegova atmosfera predstavlja samo veoma tanak površinski sloj, dok jezgro ostaje skriveno. Astronomi su zato koristili gravitacioni crveni pomak. Svetlost koja napušta veoma snažno gravitaciono polje gubi deo energije i pomera svoje spektralne linije prema crvenom delu spektra. Preciznim merenjem tog pomaka moguće je proceniti odnos mase i poluprečnika. Kada su istraživači dobijene vrednosti uporedili sa teorijskim modelima, struktura sa jezgrom od kiseonika i neona bolje je odgovarala merenjima nego klasično ugljenično-kiseonično jezgro.
Razlika je važna zbog supernova tipa Ia. One se koriste kao svojevrsni „standardni svetionici“ za merenje kosmičkih udaljenosti, ali još nije potpuno jasno koji sve sistemi mogu da ih proizvedu. U jednom scenariju beli patuljak skuplja dodatnu masu ili se spaja sa drugim belim patuljkom, nakon čega dolazi do termonuklearne eksplozije. Međutim, ako je jezgro bogato kiseonikom i neonom, njegova sudbina može biti drugačija. Umesto klasične eksplozije tipa Ia, pri daljem povećanju mase moglo bi doći do urušavanja jezgra. Zato je poznavanje sastava ovih ekstremnih objekata važno za razumevanje toga koje zvezde eksplodiraju, a koje kolabiraju.
Beli patuljak je fascinantan i sam po sebi. Kada bismo mogli uzeti količinu njegove materije veličine kocke šećera, na Zemlji bi težila enormno mnogo, jer su atomi sabijeni pod pritiskom koji ne postoji u svakodnevnom svetu. Najmasivniji beli patuljci nalaze se vrlo blizu fizičke granice iznad koje takva zvezda više ne može stabilno da postoji. Zato ova mala zvezda, čiji bi prečnik bez problema stao unutar Zemlje, predstavlja laboratoriju za ekstremnu materiju i poslednju fazu života zvezda. Njen spoljašnji izgled ne odaje šta se nalazi unutra, ali gravitacija je ostavila dovoljno snažan trag u svetlosti da astronomi mogu da zavire tamo gde teleskop nikada neće direktno videti.
S.B.
