Kada kažemo pamćenje, obično mislimo na mozak. Sećamo se mirisa, lica, mesta, rečenica i iskustava koja su nas promenila. Bakterije, naravno, nemaju mozak, nerve ni svest u ljudskom smislu. Ipak, nova istraživanja sve jasnije pokazuju da ti sićušni organizmi mogu čuvati informacije o okolini i koristiti ih kasnije, pa čak i prenositi određene „uspomene” kroz generacije ćelija.
Popular Mechanics je pisao o istraživanjima koja pokazuju da Escherichia coli i druge bakterije mogu sačuvati informacije o uslovima u kojima su bile i kasnije ih koristiti za odluke poput zajedničkog kretanja, kolonizacije novih prostora ili izbegavanja opasnosti. U tekstu se navodi da su raniji eksperimenti pokazali kako bakterije mogu „zapamtiti” okruženje kroz ćelijske mehanizme, iako to pamćenje nema veze sa ljudskom psihologijom.
Ova tema je zanimljiva jer menja način na koji posmatramo najjednostavniji život. Bakterije često doživljavamo kao opasnost, prljavštinu ili nešto što treba uništiti sredstvom za dezinfekciju. Ali one su i neverovatno sofisticirani sistemi za preživljavanje. Moraju da osete promenu hrane, temperature, hemikalija, konkurencije i opasnosti, pa da se brzo prilagode. Ako se ta informacija prenese na potomke, kolonija može reagovati pametnije nego što bi delovalo kada posmatramo jednu ćeliju.
Važno je odmah reći da bakterijsko pamćenje nije sećanje u ljudskom smislu. Bakterija se ne priseća događaja, nema slike ni emocije. Reč je o hemijskim i molekularnim promenama koje utiču na buduće ponašanje. Ali upravo to je fascinantno. Život pronalazi načine da informaciju zadrži i bez nervnog sistema. Pamćenje, u najširem smislu, možda je mnogo starije i rasprostranjenije nego što mislimo.
Ovakva otkrića mogu imati praktične posledice. Ako bakterije pamte izloženost stresu, antibioticima ili određenim uslovima, to može promeniti način na koji razmišljamo o infekcijama, otpornosti i mikrobiomima. Kolonija koja je već „iskusila” opasnost možda se drugačije ponaša pri sledećem susretu. To nije mala stvar za medicinu, poljoprivredu, prehrambenu industriju i razumevanje života u ekstremnim uslovima.
Kod nas se o bakterijama najčešće govori kroz probiotike, higijenu, kvarenje hrane i antibiotike. Ova priča dodaje novu dimenziju. Bakterije nisu samo pasivne tačkice koje se množe dok ih ne zaustavimo. One komuniciraju, reaguju, menjaju taktiku i, izgleda, mogu nositi trag prethodnog iskustva. To ne znači da im treba pripisivati ljudske osobine, ali znači da ih treba shvatiti ozbiljnije.
Najšira poruka je možda najzanimljivija: život pamti na mnogo načina. Neko pamti pesmu iz detinjstva, pas pamti put do parka, ptica pamti migracionu rutu, a bakterija pamti hemijski uslov koji joj je pomogao ili zasmetao. Razlika je ogromna, ali princip je sličan: informacija povećava šansu za opstanak. U tom smislu, čak i najtiši mikroskopski svet ima svoju verziju iskustva.
S.B.
