Prirodne boje dobijene od biljaka poslednjih godina ponovo privlače pažnju modne i tekstilne industrije. One mogu nastati iz kore, listova, cvetova, plodova i ostataka iz poljoprivredne proizvodnje. Problem je što mnoge ne podnose dobro pranje, Sunčevu svetlost i svakodnevno habanje.
Da bi se pigment zadržao na vlaknima, tradicionalno se koriste takozvana močila – materije koje povezuju boju sa tkaninom. Među njima su često metalne soli, koje mogu poboljšati intenzitet i postojanost, ali istovremeno stvaraju problematične otpadne vode.
Phys.org je 4. avgusta predstavio istraživanje o postupku kojim se biljni pigment može učvrstiti bez upotrebe metala. Novi pristup koristi drugačiju hemijsku obradu vlakana, stvarajući više mesta za vezivanje molekula boje.
Biljni pigmenti imaju različitu hemijsku strukturu. Neki se lako vezuju za vunena i svilena vlakna, dok pamuk i drugi celulozni materijali često zahtevaju složeniju pripremu. Ako je veza slaba, veliki deo boje odlazi već tokom prvog pranja.
Novi postupak pokušava da promeni samu površinu tkanine. Umesto dodavanja metala koji služi kao svojevrsni most između vlakna i pigmenta, stvaraju se reaktivne grupe koje direktnije privlače molekule biljne boje.
Rezultati pokazuju bolju otpornost na pranje i trenje u odnosu na neobrađene uzorke. Posebno je važno što proces ne zahteva potpuno novu proizvodnu opremu, pa bi uz dodatna ispitivanja mogao biti prilagođen postojećim tekstilnim pogonima.
Prirodno poreklo pigmenta samo po sebi ne znači da je ceo proizvod ekološki prihvatljiv. Za gajenje biljaka mogu biti potrebne velike površine, voda i energija, dok ekstrakcija boje ponekad uključuje zagrevanje i hemikalije. Prava održivost zavisi od kompletnog procesa.
Najbolje rezultate mogu dati materijali koji bi inače bili odbačeni. Ljuske luka, kora drveta, ostaci grožđa, lišće i nusproizvodi prehrambene industrije sadrže pigmente koji se mogu izdvojiti bez dodatnog uzgajanja biljaka samo radi bojenja.
Industrijske boje razvijene su da budu veoma postojane, jeftine i dostupne u gotovo neograničenom broju nijansi. Prirodni pigmenti ne mogu lako da ponove svaki od tih rezultata. Njihova boja često blago varira od serije do serije, u zavisnosti od sorte, zemljišta i vremena berbe.
Za pojedine proizvođače upravo ta varijacija predstavlja prednost. Tkanina dobija manje ujednačen, življi izgled, a kupci dobijaju proizvod koji nije potpuno identičan hiljadama drugih primeraka. Ipak, veliki modni lanci zahtevaju precizno ponavljanje nijanse, zbog čega je standardizacija neophodna.
Tekstilna industrija proizvodi ogromnu količinu obojenih otpadnih voda. Pigment koji nije ostao na vlaknu završava u vodi zajedno sa solima i pomoćnim hemikalijama. U oblastima bez odgovarajućih postrojenja takva voda može dospeti u reke i zemljište.
Postupak koji omogućava da veći procenat pigmenta ostane na materijalu smanjuje i količinu boje potrebnu za postizanje iste nijanse. Time se ne rešava svaki ekološki problem tekstila, ali se uklanja jedan deo nepotrebnog otpada.
Istraživači će morati da provere kako se metoda ponaša na različitim vrstama vlakana i u velikim industrijskim kadama. Rezultat na malom laboratorijskom komadu ne mora automatski biti isti kada se istovremeno boje stotine metara materijala.
Važno je utvrditi i dugoročnu bezbednost korišćenih supstanci. Oznaka „bez metala“ ne znači automatski da su sve alternative potpuno bezopasne. Potrebna je procena njihove razgradnje, uticaja na radnike i mogućnosti ponovnog korišćenja vode.
Kupci će verovatno i dalje birati odeću prvenstveno prema izgledu, udobnosti i ceni. Ekološki postupak ima najveću šansu da se proširi kada ne zahteva veliki kompromis u kvalitetu. Prirodno obojena majica mora da izdrži normalno pranje i nošenje, a ne samo da izgleda lepo na polici.
Novi proces pokazuje da povratak biljnim bojama ne mora značiti povratak svim starim metodama. Tradicionalni pigmenti mogu se spojiti sa savremenom hemijom kako bi postali postojaniji, a da se pritom iz proizvodnje uklone pojedine problematične materije.
S.B.
