Narandžasto cveće, svetlost sveća, ukrašeni stolovi i hrana pripremljena sa posebnom pažnjom — meksički Dan mrtvih na prvi pogled privlači bojama, ali se njegova prava toplina nalazi u porodičnim pričama. U središtu praznika su ljudi kojih se porodice sećaju, njihova omiljena jela i navike koje nastavljaju da žive kroz razgovor. To je tradicija u kojoj se uspomena čuva konkretnim gestovima: spremanjem hrane, uređivanjem prostora i prenošenjem priča mlađima.
UNESCO ovaj praznik opisuje kao živu, zajedničku tradiciju koja spaja nasleđe starosedelačkih kultura i kasnije verske uticaje. Običaji se razlikuju od zajednice do zajednice, a najpoznatiji datumi su 1. i 2. novembar. Na porodičnim oltarima, odnosno ofrendama, nalaze se darovi i hrana povezani sa onima kojima je obeležavanje posvećeno. Latice cveća i sveće imaju posebno simboličko mesto. Iza raskošnog izgleda zato postoji mnogo ličnih značenja koja se ne mogu razumeti samo posmatranjem fotografije.
Upravo taj spoj hrane i sećanja obrađuje novi Forbesov tekst o predstojećem programu u Majakobi, na meksičkoj Rivijeri Maji. Za period od 31. oktobra do 2. novembra najavljeni su različiti kulinarski i kulturni događaji, uključujući radionice i praznične večere. U programima se pojavljuje i priprema tradicionalnog hleba „pan de muerto”. Takav sadržaj može posetiocima približiti deo prazničnog običaja, posebno kada uz degustaciju postoji objašnjenje onoga što se priprema i razloga zbog kojeg se određeno jelo nalazi na stolu.
Važno je, ipak, razlikovati turistički program od cele tradicije jednog naroda. Hotelska večera može da bude lep uvod, ali porodični običaji žive u domovima i zajednicama, sa značenjima koja ne staju u raspored događaja. UNESCO posebno naglašava njihovu društvenu i kulturnu ulogu. Zato je najzanimljivije pristupiti prazniku sa radoznalošću: pitati šta predstavlja određeni ukras, zašto se bira neko jelo i kako se običaj neguje u konkretnoj porodici. Tada boje i mirisi dobijaju priču, a poseta postaje mnogo više od lepe fotografije.
I našoj svakodnevici bliska je ideja da hrana može da sačuva uspomenu. Dovoljno je da neko kaže da je kolač napravljen po bakinom receptu, pa da se razgovor za stolom promeni. Odjednom se pamte njena kuhinja, način na koji je sekla testo ili navika da svima spakuje još malo za poneti. Meksička tradicija toj vezi daje posebno svečan okvir. Njena najtoplija poruka može da se razume i bez poznavanja svakog simbola: ljudi ostaju deo porodične priče dok god o njima govorimo, prenosimo njihove recepte i nalazimo mesto za njihove uspomene među nama.
S.B.
Izvor: Postinfo
