Kada danas pošaljemo poruku bez emodžija, deluje kao da joj nešto fali. Malo ko, međutim, zna da iza tog globalnog jezika stoji jedan tihi dizajner koji od svega toga nikada nije napravio lično bogatstvo. Šigetaka Kurita krajem devedesetih radio je u japanskoj telekom kompaniji NTT DoCoMo, u trenutku kada su mobilni telefoni tek učili da budu više od uređaja za pozive. Poruke su bile kratke, hladne i često pogrešno shvaćene, pa je Kurita dobio zadatak da smisli vizuelni dodatak koji bi preneo emociju bez dodatnih reči.
Tako je nastao set od 176 jednostavnih simbola, crtkanih na mreži od svega 12×12 piksela: sunce, srce, kiša, osmeh, suza. Nije bilo reči o umetničkoj ambiciji ili revoluciji — samo o praktičnom rešenju za komunikaciju. Kurita nikada nije zaštitio emodžije autorskim pravima, jer su nastali kao deo njegovog posla, a ideja je od početka bila da se slobodno koriste. Upravo ta odluka, koju tada niko nije smatrao istorijskom, omogućila je da emodžiji kasnije budu preuzeti, standardizovani i prošireni na sve platforme.
Danas, u svetu u kome se svaka digitalna inovacija odmah monetizuje, Kuritina priča deluje gotovo nestvarno. Njegov rad je promenio način na koji se ljudi dopisuju, a da on lično nikada nije tražio procenat, licencu ili priznanje u formi zarade. U Srbiji, gde poruka često zavisi od „jedne sličice“ i gde se ton razgovora menja jednim emodžijem, ova priča ima posebnu težinu. Emodžiji su postali zajedničko dobro — upravo zato što ih njihov tvorac nikada nije posmatrao kao robu, već kao pomoć ljudima da se bolje razumeju.
S.B.
