U vreme kada telefon može da napravi hiljade fotografija za jedan dan, pojavio se uređaj koji radi gotovo suprotno: traži sporost, pažnju i strpljenje. Reč je o retro drvenoj kameri Alfie BOXX, o kojoj je pisao New Atlas, a koja u sebi nosi i duh stare ulične fotografije i mali sopstveni sistem za obradu filma.
Na prvi pogled, to deluje kao igračka za zaljubljenike u prošlost. Ali zapravo otvara zanimljivo pitanje: zašto se ljudi vraćaju sporim tehnologijama baš kada imaju najbrže alate u džepu? Odgovor je verovatno u osećaju. Digitalna fotografija je praktična, ali film daje iščekivanje. Ne vidi se sve odmah. Ne može se sve ponoviti deset puta. Greška postaje deo slike.
U tome je čar ovakvih uređaja. Oni ne pokušavaju da pobede telefon, jer to ne mogu. Pokušavaju da vrate ritual. Fotograf mora da zastane, pogleda svetlo, izabere kadar i prihvati da rezultat neće biti savršeno kontrolisan.
Kod nas ova tema ima lep nostalgičan prizvuk. Mnogi još čuvaju stare porodične albume, slike sa letovanja, venčanja, školskih priredbi i slava, snimljene aparatima koji nisu imali ekran. Te fotografije su često tehnički nesavršene, ali imaju toplinu koju današnja pretrpana galerija u telefonu teško dostiže.
Retro kamera zato nije samo tehnološka vest. Ona je podsetnik da slika ne mora uvek da nastane brzo da bi vredela. Ponekad baš čekanje napravi uspomenu jačom.
S.B.
