Jedna od najređih žaba u Severnoj Americi dobila je novu priliku zahvaljujući neobičnom savezu biologa, državnih službi i vlasnika privatnog imanja. Gotovo 500 tamnih gofer žaba pušteno je na pažljivo obnovljeno stanište u Misisipiju, na zemljištu koje je više od dve decenije pripremano za povratak divljih vrsta.
Ova žaba nekada je živela na širem području jugoistoka Sjedinjenih Američkih Država. Nestanak povremenih plitkih bara, promena šuma, izgradnja i drugi uticaji čoveka sveli su njenu populaciju na mali broj mesta. U jednom trenutku gotovo cela poznata divlja populacija opstajala je oko samo jedne bare.
Priča o preseljenju našla se u izdanju Gentle News od 1. avgusta. Žabe su puštene tokom juna na privatnu farmu Woodland Cottage, čiji su vlasnici više od dvadeset godina sarađivali sa stručnjacima na obnovi prirodnog pejzaža.
Tamna gofer žaba dobila je ime po tome što često koristi podzemne jazbine koje kopaju druge životinje, posebno gofer kornjače i mali sisari. Sama uglavnom ne pravi velika skloništa, već zavisi od postojećih rupa u kojima pronalazi zaštitu od vrućine, suše i predatora. To znači da njen opstanak nije vezan samo za vodu već za čitavu zajednicu vrsta.
Za razmnožavanje su joj potrebne plitke sezonske bare bez riba. Ribe bi pojele veliki broj jaja i punoglavaca, pa žabe biraju vodene površine koje se povremeno isušuju. Upravo takva staništa često se zatrpavaju ili preuređuju jer na prvi pogled izgledaju kao beznačajne močvarne depresije.
Obnova farme zato nije podrazumevala samo puštanje životinja. Bilo je potrebno zasaditi odgovarajuće drveće, održavati otvorene delove šume, očuvati bare i obezbediti dovoljno skrovišta. U prirodnim šumama jugoistoka SAD povremeni požari nekada su sprečavali preterano zarastanje. Danas stručnjaci koriste kontrolisano paljenje kako bi obnovili isti ekološki proces pod bezbednim uslovima.
Žabe puštene na novo stanište potiču iz programa očuvanja u kojem se deo jedinki razmnožava pod nadzorom. Takvi programi nisu zamena za zaštitu prirode. Nema smisla uzgojiti veliki broj životinja ako ne postoji bezbedno mesto na koje mogu biti vraćene. Zbog toga je priprema staništa često sporiji i skuplji deo posla.
Biolozi će narednih godina proveravati da li su se životinje zadržale, koliko ih je preživelo i da li se uspešno razmnožavaju. Pratiće se glasanje mužjaka, broj jaja i pojava punoglavaca. Jedna dobra sezona neće biti dovoljna za proglašenje uspeha. Potrebno je da populacija opstaje kroz sušne, hladne i kišne godine.
Učešće privatnih vlasnika posebno je važno jer se veliki deo pogodnog staništa nalazi izvan zaštićenih državnih područja. Kada vlasnici dobrovoljno prilagode način upravljanja zemljištem, mogu povezati izolovane populacije i obezbediti prostor koji javne institucije same ne bi mogle da zaštite.
Ovakvi projekti pokazuju i da očuvanje jedne male vrste može koristiti čitavom ekosistemu. Obnovljene bare koriste insekti, ptice i druge vodozemne životinje, dok pravilno održavana šuma pruža prostor brojnim biljkama i sisarima. Žaba postaje simbol mnogo šire obnove prirode.
Gotovo 500 puštenih jedinki ne znači da je vrsta spasena. Ipak, pre samo nekoliko godina njen opstanak zavisio je od jednog malog područja. Novi dom smanjuje rizik da jedna suša, bolest ili prirodna nepogoda uništi celu populaciju.
Priča iz Misisipija važna je i zato što pokazuje koliko dugo traje pravi oporavak prirode. Vlasnici farme nisu zasadili nekoliko stabala i odmah pustili životinje. Više od dvadeset godina pripremali su prostor da ponovo funkcioniše kao stanište. Rezultat je tih, gotovo neprimetan događaj: nekoliko stotina malih žaba koje nestaju u travi. Za jednu vrstu, međutim, to može biti početak potpuno nove budućnosti.
S.B.
