Dijete sa malo ugljenih hidrata već godinama izazivaju gotovo iste rasprave. Jedni tvrde da su im pomogle da smršaju i poprave metaboličke pokazatelje, drugi prijavljuju nagli rast LDL holesterola, dok treći ne vide skoro nikakvu promenu. Novo istraživanje sugeriše da različite priče ne moraju međusobno da se isključuju. Genetska predispozicija mogla bi značajno da utiče na to kako LDL reaguje kada osoba smanji ugljene hidrate, a veći deo kalorija počne da dobija iz masti. ScienceDaily je 25. avgusta predstavio analizu podataka iz DIETFITS istraživanja, koju je na skupu NUTRITION 2026 izložio tim povezan sa Stanfordom i Američkim društvom za nutricionizam. Posebno izražen rast LDL-a viđen je kod osoba koje već imaju genetsku sklonost višem holesterolu i istovremeno jedu više zasićenih masti.
Analiza je obuhvatila 431 učesnika za koje su postojali i genetski podaci. Oni su ranije bili uključeni u jednogodišnje kontrolisano istraživanje zdravije ishrane sa malo ugljenih hidrata ili malo masti. Originalni rezultati nisu pokazali jasnu prednost jednog pristupa za gubitak težine. Nova analiza postavila je drugo pitanje: da li čovekov genetski profil objašnjava zašto se LDL kod jedne osobe promeni mnogo više nego kod druge. Rezultati pokazuju da je upravo među učesnicima na low-carb režimu genetska predispozicija za viši LDL bila povezana sa većim porastom ovog lipoproteina, naročito kada su zasićene masti zauzimale veći deo ishrane.
Ovo je važno zato što „dijeta sa malo ugljenih hidrata“ ne opisuje kvalitet hrane. Čovek može smanjiti hleb i slatkiše, a kalorije nadoknaditi maslinovim uljem, orašastim plodovima, semenkama i ribom. Druga osoba može isti procenat ugljenih hidrata zameniti puterom, masnim mesom i velikom količinom zasićenih masti. Na papiru oba režima pripadaju istoj kategoriji, ali njihovi efekti ne moraju biti isti. Genetika dodatno komplikuje priču. Organizam dvoje ljudi može različito regulisati proizvodnju i uklanjanje LDL čestica čak i kada jedu sličnu hranu.
Autori naglašavaju da rezultate još treba potvrditi u većim i raznovrsnijim populacijama i da je reč o nalazima predstavljenim na stručnom skupu, a ne o konačnom univerzalnom pravilu. Zato nema smisla iz jednog istraživanja izvlačiti zaključak da svi treba da rade genetski test pre promene jelovnika. Mnogo praktičnija poruka jeste da odgovor organizma treba meriti, a ne pretpostavljati. Ako neko napravi veliku promenu ishrane, krvna slika može pokazati da li mu taj režim zaista odgovara. Personalizovana ishrana možda će jednog dana koristiti genetske podatke mnogo preciznije, ali već sada postaje jasno da rečenica „ova dijeta radi“ nema isto značenje za svakog čoveka.
S.B.
