Golicanje je jedna od onih pojava koje svi poznajemo, ali ih nauka iznenađujuće slabo razume. Čovek može da se smeje toliko snažno da jedva govori, a istovremeno moli osobu koja ga golica da prestane. Još čudnije, gotovo je nemoguće jednako uspešno zagolicati samog sebe. Filozofi i naučnici pokušavaju da objasne ovaj fenomen još od Aristotela, ali ni danas nije jasno zašto su određeni delovi tela toliko osetljivi i kakvu bi evolucionu svrhu takva reakcija mogla imati. Istraživači sa Radboud univerziteta i Karolinska instituta sada su napravili jednu od najopsežnijih analiza golicanja do sada i otkrili da ljudi iz veoma različitih kultura dele gotovo identičnu mapu najosetljivijih mesta.
U istraživanju je učestvovalo 448 ljudi kineskog, holandskog i grčkog kulturnog porekla. Više od 95 odsto ispitanika navelo je da je doživelo golicanje, najčešće u kontaktu sa prijateljima, partnerima ili članovima porodice. Kada su na crtežu ljudskog tela označavali najosetljivija mesta, rezultati su bili gotovo neverovatno slični bez obzira na zemlju i kulturu. Pazuh, tabani, stomak i bočne strane trupa nalazili su se među glavnim „vrućim tačkama“. Naučnici su zatim te mape uporedili sa poznatim mapama debljine kože, osetljivosti na dodir, prijatnosti dodira i učestalosti sa kojom se pojedini delovi tela normalno dodiruju. Ispostavilo se da nijedno od jednostavnih objašnjenja ne daje zadovoljavajući odgovor. Najosetljivija mesta nisu nužno ona sa najtanjom kožom niti ona sa najviše nervnih završetaka.
Posebno je zanimljiva veza golicanja i smeha. Ispitanici gotovo univerzalno povezuju golicanje sa smehom, ali većina ne smatra da osoba nužno uživa dok se smeje. To potvrđuje iskustvo koje svi poznajemo – smeh tokom golicanja nije isto što i smeh izazvan dobrom šalom. Naučnici smatraju da reakcija uključuje složenu kombinaciju automatske telesne odbrane, društvene interakcije, očekivanja i iznenađenja. Nemogućnost da sami sebe uspešno golicamo verovatno je povezana sa sposobnošću mozga da predvidi posledice sopstvenih pokreta. Kada druga osoba napravi isti dodir, njegov trenutak, pravac i jačina nisu potpuno predvidivi, pa mozak reaguje drugačije. U laboratoriji istraživači sada koriste čak i robotski uređaj koji ljudima kontroliсано golica tabane kako bi se potpuno precizno menjali ritam, jačina i vreme dodira.
Otkriće zajedničkih obrazaca u različitim kulturama sugeriše da golicanje ima duboku biološku osnovu, mada društvena pravila određuju kada je takav dodir prihvatljiv i ko sme da ga inicira. Jedna teorija kaže da su najosetljivije upravo oblasti koje su ranjive tokom fizičkog sukoba, pa golicanje možda predstavlja bezbedan način učenja odbrambenih reakcija tokom igre. Druga naglašava njegovu ulogu u povezivanju roditelja i dece ili drugih bliskih osoba. Za sada nijedna teorija ne objašnjava sve podatke. Ono što je sada mnogo sigurnije jeste da geografija golicanja ne zavisi mnogo od toga gde smo odrasli. Čovek iz Atine, Pekinga ili Amsterdama možda govori potpuno različitim jezikom, ali ako ga neko iznenada dodirne po tabanima, reakcija će vrlo verovatno biti zapanjujuće slična.
S.B.
