Dodo je postao jedan od najpoznatijih simbola izumiranja, iako o njegovom stvarnom izgledu i ponašanju znamo mnogo manje nego što se obično pretpostavlja. Većina predstava ove ptice nastala je prema starim crtežima, nepotpunim kostima i kasnijim rekonstrukcijama koje su je često prikazivale kao nezgrapnu, pregojenu i gotovo nesposobnu za normalno kretanje.
Nova analiza jedne od samo dve poznate potpuno očuvane lobanje dodoa pruža mnogo precizniji pogled na pticu koja je živela isključivo na Mauricijusu. Primerak se čuva u Prirodnjačkom muzeju Danske i decenijama je bio poznat stručnjacima, ali savremeno snimanje omogućilo je proučavanje njegove unutrašnje građe bez oštećivanja dragocenog fosila.
Kako je objavljeno u naučnom pregledu portala Phys.org od 5. avgusta, skeniranje lobanje otkriva nove detalje o mozgu, čulima, kljunu i mogućem načinu života dodoa. U svetu postoje samo dve kompletne lobanje, dok se većina drugih ostataka sastoji od pojedinačnih kostiju pronađenih u močvarnim naslagama Mauricijusa.
Dodo je pripadao porodici golubova. Njegovi preci verovatno su doleteli na ostrvo, gde nije bilo velikih kopnenih predatora. Tokom evolucije ptica je postala krupnija, izgubila sposobnost letenja i prilagodila se životu na tlu.
Odsustvo predatora značilo je da joj nisu bila potrebna duga krila niti brzo poletanje. Energija je mogla biti usmerena na rast tela, snažne noge i veliki kljun. Takva prilagođenost bila je uspešna hiljadama godina, sve dok na ostrvo nisu stigli ljudi i životinje koje su doveli sa sobom.
Evropski mornari prvi put su zabeležili dodoa krajem 16. veka. Za manje od jednog stoleća ptica je nestala. Lov je verovatno imao određenu ulogu, ali mnogo veću štetu mogli su napraviti pacovi, svinje, majmuni i druge uvedene vrste koje su jele jaja i menjale stanište.
Mnogi stari crteži nastali su prema pticama držanim u zatočeništvu ili prema pričama mornara. Životinje koje su bile prekomerno hranjene, bolesne ili držane u neprirodnim uslovima mogle su izgledati mnogo teže nego zdravi dodo u divljini.
Savremene rekonstrukcije zato ga sve češće prikazuju kao snažnu, pokretnu pticu, a ne kao komičnu debelu životinju koja je navodno nestala zato što je bila „glupa“. Takva predstava nepravedno prebacuje odgovornost sa ljudskih aktivnosti na samu vrstu.
Unutrašnjost lobanje može pokazati koji delovi mozga su bili razvijeniji. Oblik prostora u kojem se nalazio mozak omogućava izradu digitalnog endokasta, odnosno modela njegove površine.
Posebno se analiziraju oblasti povezane sa mirisom i vidom. Veliki kljun mogao je služiti za obradu tvrdih plodova, korenja, semenki ili drugih izvora hrane. Dodo je verovatno bio prilagodljiv svaštojed, mada njegova tačna ishrana nije potpuno poznata.
Proučavanje kanala unutrašnjeg uha može pružiti podatke o ravnoteži i položaju glave. To pomaže u rekonstrukciji načina hodanja, kretanja i korišćenja kljuna.
Lobanja čuva i mesta na kojima su se pričvršćivali mišići vilice. Njihova veličina može pokazati koliko je snažan bio ugriz. Ako je dodo mogao da lomi tvrde plodove ili semena, njegov kljun nije bio samo upadljiv ukras.
Primerak iz Kopenhagena posebno je vredan jer su mnoge istorijske kolekcije dodoa nepotpune ili sastavljene od kostiju različitih jedinki. Potpuna lobanja omogućava da se proporcije prouče bez nagađanja.
Naučnici će rezultate porediti sa savremenim golubovima i drugim izumrlim pticama sa ostrva. Na taj način mogu utvrditi koje osobine je dodo nasledio, a koje je razvio nakon što su njegovi preci stigli na Mauricijus.
Priča o dodou važna je i za današnju zaštitu prirode. Ostrvske vrste često su posebno ranjive jer su evoluirale u izolaciji. Uvedeni predatori, bolesti i promene staništa mogu ih ugroziti mnogo brže nego vrste na velikim kontinentima.
Dodo se danas pojavljuje na logotipima, suvenirima, u knjigama i crtanim filmovima. Postao je mnogo poznatiji nakon izumiranja nego dok je bio živ. Ipak, popularna slika često prikriva stvarnu životinju.
Nova analiza lobanje vraća mu deo biološkog identiteta. Umesto karikature neuspele ptice, pred nama se pojavljuje uspešan ostrvski golub koji je bio savršeno prilagođen svom svetu – sve dok se taj svet nije promenio brže nego što je evolucija mogla da ga pripremi.
S.B.
