Kada kažemo da neko ima 50 godina, podrazumevamo da je čitavo njegovo telo staro isto toliko. Kalendarski je to naravno tačno, ali na biološkom nivou različita tkiva ne stare istom brzinom. Jedan organ može pokazivati znatno izraženije molekularne promene povezane sa starošću, dok drugi kod iste osobe može izgledati mnogo „mlađe“. Naučnici Sanford Burnham Prebys instituta i saradnici iz američkih Nacionalnih instituta za zdravlje razvili su računarski model kojim su proučavali obrasce starenja u čak 40 tipova ljudskog tkiva. Analiza je pokazala tri velika obrasca starenja i otkrila da organi imaju sopstveni tempo, ali da ti različiti „satovi“ ipak nisu potpuno nezavisni. Medical Xpress je rezultate predstavio 31. avgusta, uz ideju da bi buduće terapije protiv bolesti povezanih sa starošću možda morale biti prilagođene konkretnom organu, a ne samo godinama osobe.
Istraživači su koristili računarski vid nad molekularnim podacima, odnosno algoritam koji traži obrasce promene u velikom broju bioloških parametara. Cilj nije bio da naprave još jedan komercijalni „test biološke starosti“ sa jednim brojem, već da vide kako se različita tkiva menjaju kroz životni vek. Rezultat pokazuje da određene grupe organa dele slične putanje, dok druge imaju sopstvenu dinamiku. To je logično kada se razmisli o njihovim funkcijama. Koža neprekidno komunicira sa spoljašnjom sredinom, jetra obrađuje ogromnu količinu hemijskih materija, mišić zavisi od fizičke aktivnosti, a nervno tkivo ima sasvim drugačije potrebe i sposobnost obnove.
Posebno je važno što različite brzine nisu potpuni haos. Iako svaki organ ima svoj ritam, postoji određena koordinacija kroz ceo organizam. Hormoni, imunski sistem, metabolizam i cirkulacija povezuju tkiva, pa bolest ili promena jednog sistema može dugoročno uticati na druge. To pomaže da se objasni zašto neke navike imaju veoma širok efekat. Fizička aktivnost primarno pokreće mišiće, ali menja metabolizam, upalne signale, krvne sudove i rad mozga. Slično tome, hronična metabolička bolest ne ostaje ograničena na jedan organ. Starenje zato izgleda kao zbir lokalnih procesa koji su povezani u zajedničku mrežu.
Takvo razumevanje moglo bi jednog dana promeniti i preventivnu medicinu. Umesto pitanja „koliko je osoba stara“, možda će biti korisnije znati koji sistem stari brže od očekivanog. Ako krvni sudovi pokazuju ubrzane promene, intervencija može biti drugačija nego kada je primarni problem u mišićima ili jetri. Ipak, nauka još nije stigla do tačke na kojoj će lekar pouzdano reći da čovek ima „jetru od 42, a bubrege od 57 godina“. Modeli biološke starosti zavise od načina merenja i još nemaju jedan univerzalni standard. Najvažnija poruka za sada je mnogo jednostavnija: telo ne stari kao automobil kojem svi delovi imaju isti broj pređenih kilometara. Više liči na grad u kojem su neke zgrade skoro nove, druge zahtevaju obnovu, ali su sve povezane istom infrastrukturom.
S.B.
