Neke predstave nemaju ni ulaznice ni zakazano vreme početka. Dovoljno je da se predveče nađete napolju, malo usporite i pogledate iznad krošnji. Upravo takav prizor opisuje britanski Gardijan u novoj reportaži iz Zapadnog Jorkšira: čavke se okupljaju pred noćenje, a njihovi zaokreti pretvaraju sumračno nebo u prizor od kojeg se teško odvaja pogled. Obična porodična šetnja tako dobija neočekivani završetak, bez velikog plana i posebne pripreme.
Mesto radnje je Eldvik Kreg, gde se otvoreni predeli smenjuju sa drvećem i kamenitim obroncima. Dok dnevna svetlost popušta, ptice se skupljaju iznad šumarka. Posmatraču njihovo kretanje može delovati razigrano, gotovo veselo, mada je to ljudski doživljaj prizora, a ne naučni zaključak o njihovom raspoloženju. Za lepotu tog trenutka, uostalom, nije potrebno dodatno objašnjenje: tamne siluete, promenljivo jesenje nebo i kratka pauza u kojoj sve drugo može da sačeka.
Čavka zaslužuje malo više pažnje nego što joj obično poklanjamo. Britansko Kraljevsko društvo za zaštitu ptica opisuje je kao sitnijeg predstavnika porodice vrana, sa crnim perjem, sivkastim potiljkom i upadljivo svetlim očima. Upravo su oči i boja vrata korisni detalji za prepoznavanje. Iz daljine je lako sve tamne ptice svrstati u istu grupu, ali nekoliko trenutaka pažljivog gledanja otkriva koliko se razlikuju. Čavka ima svoj izgled, svoj glas i svoju prepoznatljivu pojavu.
Ove ptice koriste šupljine i zaklonjena mesta za gnežđenje, uključujući pukotine u stenama i otvore na građevinama. Viđaju se u društvu, a zajednička okupljanja pred noć deo su njihovog života. Zato ovakva reportaža može da posluži i kao mali poziv da poznate prizore pogledamo iz drugog ugla. Ptice koje u prolazu jedva registrujemo ponekad su najzanimljiviji stanovnici kraja. Potrebno je samo da jednom ne prođemo pored njih istom brzinom kao juče.
Za sličan doživljaj nije neophodan put u Englesku. Ideja se lako prenosi na šetnju pored Dunava, obilazak parka ili predah na klupi: izabrati mesto sa otvorenim pogledom i nekoliko minuta posvetiti onome što se već događa. To nije obećanje da će se baš tada pojaviti veliko jato, već predlog da izlazak ne merimo samo brojem pređenih koraka. Ponekad se najlepši deo šetnje dogodi onda kada stanemo. A razgovor o tome koju smo pticu videli može da potraje duže od same šetnje.
U ovakvim prizorima ima nečeg prijatno nenametljivog. Priroda ne traži da sve odmah fotografišemo, prepoznamo i objasnimo. Možemo jednostavno da gledamo kako se nebo menja i kako ptice nestaju među granama. Gardijanova priča podseća na vrednost baš takvog predaha: dan može da se završi malim iznenađenjem koje nije bilo ni u jednom rasporedu. Jakna, malo slobodnog vremena i pogled podignut iznad ulice ponekad su sasvim dovoljni za lep završetak popodneva.
S.B.
Izvor: Postinfo
