Kada se pomene velika navala na ulaznice, muzej možda nije prva pomisao. Ipak, priča o tapiseriji iz Bajea pokazuje da kulturno nasleđe ume da izazove vrlo savremeno uzbuđenje. Predmet star gotovo čitav milenijum privukao je publiku kojoj srednji vek nije uspomena iz života, nego daleka lekcija iz udžbenika. A upravo u tom susretu ima nečeg lepog: nova generacija želi da stane pred nešto što je preživelo bezbroj promena ukusa, navika i načina pripovedanja.
Povod je interesovanje za ulaznice povezane sa izlaganjem čuvene tapiserije u Britanskom muzeju. Podaci banke Monzo, preneti u britanskim medijima, pokazuju da su mlađi od 35 godina činili 55 odsto kupaca u posmatranom uzorku. Reč je o bankarskim podacima, pa rezultat ne predstavlja istraživanje svih mladih Britanaca. Ipak, kao pokazatelj konkretnog interesovanja deluje ohrabrujuće: istorijski predmet očigledno ume da bude razlog za planiranje izlaska i kupovinu karte.
Gardijan izveštava da je nova serija ulaznica rasprodata za nekoliko sati. U istom izveštaju pažnju privlači i podatak da je veliki deo kupaca dolazio izvan Londona. To priči daje dodatnu težinu, jer odlazak u muzej za njih podrazumeva više od usputne posete. Ne treba iz toga praviti takmičenje između kulture i drugih vrsta zabave. Dovoljno je konstatovati da je jedno srednjovekovno delo uspelo da postane događaj koji ljudi žele da vide svojim očima.
Sama „tapiserija” krije zanimljivu jezičku zamku. Muzej u Bajeu objašnjava da je tehnički reč o vezu: obojena vunena pređa naneta je na lanenu podlogu. Prizori nisu istkani zajedno sa osnovom, što bi odgovaralo tapiseriji u užem značenju. Delo je sastavljeno od devet spojenih lanenih delova i dugo je više od 68 metara. Već taj podatak menja predstavu o predmetu. Ne govorimo o maloj slici koju jednim pogledom obuhvatimo na zidu, već o dugom nizu događaja.
Njegova priča povezana je sa normanskim osvajanjem Engleske 1066. godine. Brodovi, konji, ljudi i različite radnje nižu se kroz prizore koji od posmatrača traže da prati tok događaja. Zbog toga bi dobar način gledanja bio da se ne pokušava upamtiti sve odjednom. Može se izabrati jedan detalj — recimo, način na koji je prikazan brod — i pratiti kako se pojavljuje dalje. Takav pristup istorijski predmet približava oku, čak i kada nam svi likovi i okolnosti još nisu poznati.
Ova vest pruža dobar povod da preispitamo i sopstveni odnos prema muzejima. Ne mora svaka poseta da bude velika obrazovna obaveza, sa spiskom svega što „treba” videti. Nekada je dovoljno otići zbog jednog predmeta, jedne priče ili pitanja koje nas kopka. Interesovanje mladih za vez iz Bajea lepo podseća da starost dela nije prepreka svežem doživljaju. Ono što je nastalo pre mnogo vekova može da nas zaustavi danas, usred sasvim savremenog rasporeda, i natera da poželimo još nekoliko minuta pred vitrinom.
S.B.
Izvor: Postinfo
