Krokodili su poznati po izuzetnoj sposobnosti da pronađu put do poznatog područja, čak i kada budu premešteni na veliku udaljenost. Ta osobina predstavlja ozbiljan problem programima preseljenja, jer se životinja može vratiti na mesto sa kojeg je uklonjena. Međutim, tri krokodila odrasla u zatočeništvu ponašala su se sasvim drugačije nakon puštanja u divljinu.
Istraživanje je sprovedeno u Sundarbansu u Bangladešu, ogromnom području mangrovih šuma i jednom od poslednjih važnih utočišta slanovodnih krokodila u toj zemlji. Nekadašnji intenzivni lov zbog kože drastično je smanjio njihov broj. Vrsta je zakonski zaštićena od 1973. godine, ali populacija nije pokazala merljiv oporavak.
Poslednje procene navode samo oko 140 odraslih jedinki u bangladeškom delu Sundarbansa. Tradicionalni programi oporavka često puštaju mlade krokodile, ali je njihovo preživljavanje veoma nisko. Potrebne su im godine da dostignu veličinu i polnu zrelost, a pre toga mogu postati plen, stradati zbog nedostatka hrane ili doći u sukob sa ljudima.
Istraživači su zato želeli da utvrde mogu li veće životinje, dugo držane u kontrolisanim uslovima, uspešno da započnu život u prirodi. Satelitskim odašiljačima opremljeno je pet odraslih slanovodnih krokodila: tri ženke uzgojene u zatočeništvu, jedan lokalni divlji krokodil vraćen na isto mesto i jedna divlja jedinka preseljena daleko od područja hvatanja.
Tri ženke provele su između osam i 22 godine u zatočeništvu. Naučnici su očekivali mogućnost da pokušaju da se vrate centru u kojem su hranjene i držane. Nijedna to nije učinila. Umesto toga, nastanile su se u malim i jasno određenim oblastima i kretale se na način sličan lokalnom divljem krokodilu.
Vest o rezultatima objavio je Univerzitet Merdok, čiji je bihejvioralni ekolog učestvovao u praćenju životinja. Nasuprot ženkama iz zatočeništva, preseljeni divlji krokodil pokazao je snažnu potrebu da napusti novu oblast, potvrđujući poznatu sposobnost vrste da se orijentiše i traži prethodnu teritoriju.
Razlika verovatno potiče iz toga šta životinja doživljava kao „dom“. Divlji krokodil imao je sopstveno područje, poznate vodene puteve i dugogodišnje iskustvo prostora. Jedinke odrasle u ograđenom centru nisu imale prirodnu teritoriju kojoj bi pokušale da se vrate. Nova divljina za njih je zato mogla predstavljati priliku za uspostavljanje prvog pravog životnog prostora.
Rezultat je obećavajući, ali uzorak od tri jedinke nije dovoljan za univerzalno pravilo. Potrebno je pratiti veći broj krokodila, njihovo dugoročno preživljavanje, uspeh u razmnožavanju i moguće približavanje ljudskim naseljima. Prilagođavanje kretanja samo je prvi korak; pravi uspeh nastupa tek kada životinje ostanu zdrave i doprinesu populaciji.
Puštanje velikih predatora zahteva i pažljivu saradnju sa lokalnim stanovništvom. Slanovodni krokodil može biti opasan, pa izbor mesta, praćenje i informisanje zajednice moraju biti sastavni deo programa. Zaštita životinje ne sme se planirati bez procene bezbednosti ljudi koji koriste iste reke i obale.
Ipak, studija otvara novu mogućnost. Umesto oslanjanja samo na veliki broj ranjivih mladunaca, zaštitari bi mogli koristiti manji broj odraslijih jedinki koje imaju veće šanse da prežive. Krokodili poznati po vraćanju kući ovoga puta nisu ni pokušali — a upravo bi taj izostanak povratka mogao pomoći povratku čitave vrste u deo njenog nekadašnjeg staništa.
S.B.
