Broj godina zapisan u dokumentima ne mora odgovarati stvarnom stanju organizma. Dve osobe istog uzrasta mogu imati veoma različitu biološku starost, zavisno od promena u ćelijama, metabolizmu, imunskom sistemu i radu organa. Novo istraživanje ukazuje da pripadnici novijih generacija u proseku mogu biološki stariti brže nego ljudi rođeni ranije.
Ovaj nalaz mogao bi pomoći u objašnjavanju porasta pojedinih malignih bolesti među odraslima mlađim od 55 godina. Rak se tradicionalno vezuje za starije doba jer se tokom života u ćelijama nagomilavaju oštećenja. Međutim, sve veći broj dijagnoza kod mlađih ljudi pokazuje da kalendarske godine nisu dovoljne za potpuno razumevanje rizika.
Istraživači Medicinskog fakulteta Univerziteta Vašington u Sent Luisu analizirali su pokazatelje koji opisuju koliko staro telo izgleda u odnosu na stvarni uzrast. Kada biološka starost premaši hronološku, govori se o ubrzanom starenju. Što je ta razlika bila veća, uočena je i izraženija povezanost sa rizikom od raka koji se pojavljuje ranije u životu.
Rezultati predstavljeni u časopisu „Nature Medicine“ pokazuju da se starenje ne odvija jednako u svim delovima tela. Kod jedne osobe imunski sistem može izgledati starije, dok su drugi sistemi bliži očekivanom uzrastu. Kod druge osobe ubrzano starenje može biti izraženije u masnom tkivu, bubrezima, jetri ili krvnim sudovima.
Upravo su ti obrasci bili povezani sa različitim malignitetima. Biološki stariji imunski sistem povezivan je sa većim rizikom od ranog raka pluća, dok je ubrzano starenje masnog tkiva bilo povezano sa kolorektalnim rakom. Uočeni su i obrasci vezani za tumore materice i gastrointestinalnog sistema.
Biološka starost ne predstavlja jednu jednostavnu vrednost koja se može očitati poput telesne temperature. Ona se procenjuje pomoću grupe pokazatelja iz krvi i drugih merenja. Rezultat opisuje opšte fiziološko stanje, ali ne govori da će određena osoba sigurno dobiti rak. U pitanju je statistička povezanost, a ne pojedinačna dijagnoza.
Naučnici još ne znaju zbog čega novije generacije pokazuju znake bržeg unutrašnjeg starenja. Ispituju se obrasci ishrane, manjak fizičke aktivnosti, gojaznost, poremećen san, hronični stres, zagađenje, infekcije i izloženost različitim hemijskim supstancama. Verovatno nije odgovoran samo jedan faktor, već njihovo dugotrajno zajedničko delovanje.
Važno je izbeći zaključak da su svi mlađi ljudi „stariji nego što misle“. Reč je o prosečnim generacijskim razlikama i povećanju verovatnoće, uz velike individualne razlike. Genetika, životne navike, društveno okruženje i dostupnost zdravstvene zaštite zajedno oblikuju rizik.
Ako nalazi budu potvrđeni u dodatnim populacijama, merenje biološke starosti moglo bi da pomogne u ranijem prepoznavanju osoba koje zaslužuju pojačano praćenje. Današnji programi skrininga najčešće koriste hronološku starost kao jedan od glavnih kriterijuma. Biološki pokazatelji mogli bi jednog dana omogućiti precizniji izbor ljudi kojima pregled treba ponuditi ranije.
Studija ne nudi zamenu za postojeće preventivne preglede niti test koji se može samostalno tumačiti. Njena najveća vrednost je u otvaranju drugačijeg pitanja: umesto da se posmatra samo koliko je neko živeo, treba razumeti kojom brzinom su njegovi organi i sistemi prolazili kroz promene. Na toj razlici mogla bi se zasnivati preciznija prevencija raka u mlađem dobu.
S.B.
