Kada pomislimo na doba dinosaurusa, pred očima se obično pojave ogromne životinje i pejzaži u kojima sve deluje preveliko. Novo paleontološko otkriće skreće pažnju na mnogo manjeg junaka: krznatog plivača dugog oko pola metra, koji je vodu dobro poznavao još pre približno 165 miliona godina. Nazvan je Megacauda sungei, a njegov fosil pronađen je u kineskoj Unutrašnjoj Mongoliji. Široki rep, snažne zadnje noge i građa tela upućuju na život proveden delom u vodi. U toj drevnoj priči nije bio samo usputni stanovnik obale, već životinja prilagođena sopstvenom, vrlo posebnom načinu života.
Rojters danas izveštava o otkriću ovog davnog srodnika sisara, čija građa podseća na kombinaciju osobina poznatih kod vidre i kljunara. Poređenje pomaže da ga zamislimo, ali Megacauda nije bila današnja vidra preseljena u juru. Pripadala je izumrloj grupi dokodonata, bliskih srodnika sisara. Prema objašnjenju Univerziteta u Čikagu, bila je duga između 40 i 50 centimetara i teška oko jednog do dva kilograma. Za svoju grupu i vreme to uopšte nije bila zanemarljiva veličina. Fosil je toliko dobro očuvan da istraživačima pruža podatke i o delovima anatomije koji se mnogo ređe sačuvaju.
Najzanimljiviji tragovi nalaze se u predelu usta i grla. Tim je uočio koštane strukture povezane sa mišićima koji kod savremenih sisara učestvuju u gutanju i sisanju mleka. Univerzitet u Ohaju, čiji je istraživač učestvovao u radu, objašnjava da nalaz pomaže u razumevanju veoma ranih koraka razvoja tog sistema. Meka tkiva obično ne ostaju sačuvana, pa naučnici njihovu ulogu pažljivo zaključuju iz kostiju i poređenja sa živim životinjama. To nije sitnica: način na koji hrana prolazi od usta ka jednjaku jedan je od važnih delova priče o raznovrsnosti sisara.
Važno je i što ovakav nalaz povezuje različite vrste dokaza. Oblik tela govori o kretanju, sitni ostaci o mogućoj ishrani, a unutrašnja građa kostiju o funkcijama koje ne možemo neposredno da posmatramo. Tek zajedno ti delovi daju uverljiviju sliku davnog života.
Megacauda je ostavila i tragove svoje svakodnevice. Građa karlice, zadnjih nogu i repa odgovara životinji koja je umela da se kreće kroz vodu, a u predelu stomaka pronađeni su sitni ostaci kostiju. Oni sugerišu da se hranila manjim kičmenjacima, možda i daždevnjacima kakvi su poznati iz istih naslaga. Detalji su proučavani savremenim snimanjem, uključujući CT, koje omogućava pregled struktura skrivenih u kamenu. Tako se od nepokretne fosilne ploče postepeno dobija slika nekada pokretne životinje: kako je plivala, šta je jela i kakve je mogućnosti imala dok je tražila hranu.
Lepota ovakvih otkrića je u tome što prošlost učine raznovrsnijom nego što je zamišljamo. Pored velikih dinosaurusa postojali su i mali, spretni stanovnici vode, tla i krošnji, svaki sa svojim načinom opstanka. Jedan dobro očuvan fosil dovoljan je da promeni raspored pažnje i pokaže da veličina nije isto što i naučni značaj. Megacauda možda nikada neće imati filmsku slavu tiranosaurusa, ali već sada priča nešto veoma važno o svetu iz kojeg su potekli savremeni sisari. A uz malo mašte, nije teško zamisliti tog krznatog plivača kako nestaje ispod površine drevnog jezera, potpuno zauzet svojim ručkom.
S.B.
