Na jednom atolu u Indijskom okeanu najvažniji stanovnici ne žure nikuda. Nose svoje kuće na leđima, mirno prolaze kroz rastinje i upravo su doneli vest zbog koje zaštitari prirode imaju razloga za zadovoljstvo. Gardijan danas prenosi novu procenu: na Aldabri, u sastavu Sejšela, živi oko 180.000 džinovskih kornjača. Iza te velike brojke stoji dugogodišnji rad ljudi koji ostrvo poznaju mnogo bolje od turista. Njihov posao nije bio da naprave jednu upečatljivu fotografiju, već da iz godine u godinu prate šta se događa sa životinjama i njihovim staništem. Rezultat je priča o strpljenju koje se isplatilo.
Istraživanje su predvodili Fondacija Sejšelskih ostrva i Univerzitet u Ekseteru, koristeći podatke prikupljane od 2018. do 2022. godine. Najpreciznija procena iznosi gotovo 183.000 odraslih i gotovo odraslih jedinki. To je znatno više od ranije često navođenih 100.000, ali naučnici upozoravaju na važnu razliku: novi rezultat ne znači da se broj kornjača odjednom udvostručio. Ranija brojanja lakše su propuštala životinje skrivene u gustom žbunju i hladu. Sadašnji proračun uzima u obzir i one koje su bile prisutne, a istraživači ih nisu videli. Brojka je zato pouzdanija, a slika ostrvskog života jasnija.
U posmatranom periodu populacija je bila relativno stabilna. Dobra vest, dakle, nije samo u velikom zbiru, već i u tome što istraživači sada imaju bolju osnovu za buduća poređenja. Ako broj jedinki počne da se menja, moći će ranije da uoče razliku. Aldabra je strogi rezervat prirode od 1981, a na Uneskovoj listi svetske baštine nalazi se od 1982. godine. Oporavak kornjača povezan je sa višedecenijskom zaštitom, dok dalji rad ostaje važan zbog suša, promena staništa i unetih životinjskih vrsta. Uspeh se ovde čuva stalnom pažnjom, a ne jednom svečanom objavom da je posao završen. Za buduće čuvare rezervata takav kontinuitet znači da neće počinjati od nule. Imaće sa čim da uporede svoje nalaze i bolje će razumeti šta je na atolu uobičajeno, a šta zaslužuje dodatnu proveru.
Posebno je zanimljivo koliko se iza naizgled jednostavnog pitanja „koliko ih ima” krije ozbiljnog rada. Kornjače ne mogu da stanu u red za popis, niti je svaka jednako lako uočljiva. Jedna je na otvorenom, druga iza rastinja, treća se gotovo stopi sa senkom. Zato terensko iskustvo i statistika moraju da rade zajedno. U tome ima nečeg vrlo razumljivog: da bismo o prirodi govorili pouzdano, moramo joj se vraćati i gledati je dovoljno pažljivo. Veliki rezultat sastavljen je od mnogo malih obilazaka, beležaka i dana koji pojedinačno verovatno nisu delovali naročito spektakularno.
Za čitaoca koji je navikao da iz sveta prirode stižu zabrinjavajući naslovi, prizor tolikih džinovskih kornjača predstavlja prijatan predah. Ne briše druge probleme, ali pokazuje da zaštita staništa može da ostavi vidljiv trag. A ima i nečeg simpatičnog u tome što su junaci ove priče životinje koje kao da nikada ne gledaju na sat. Dok ljudi sabiraju godine rada i obrađuju podatke, one nastavljaju svojim ritmom. Možda se baš zbog toga ova vest tako lepo pamti: ponekad je najveći uspeh omogućiti da se običan život mirno nastavi, na mestu koje mu pripada, bez potrebe za velikom bukom.
S.B.
