Poslednjih nedelja sve više svetskih tehnoloških i psiholoških portala piše o neobičnom, ali sve raširenijem trendu koji se naziva „map fasting“. Ideja je jednostavna: ljudi namerno prestaju da koriste Google Maps i slične navigacije, makar povremeno, kako bi ponovo aktivirali sopstveni osećaj za prostor. Povod nisu nostalgija ni bunt protiv tehnologije, već osećaj mentalne zasićenosti. Stručnjaci primećuju da stalno oslanjanje na GPS smanjuje sposobnost pamćenja ruta i stvara tihu anksioznost — onaj nemir koji se javi čim signal oslabi ili aplikacija „zabaguje“. U novijim analizama pominje se da osobe koje svakodnevno koriste navigaciju pokazuju slabiju aktivaciju delova mozga zaduženih za prostornu orijentaciju, u poređenju sa onima koji se oslanjaju na sopstveno snalaženje.
Zanimljivo je da „map fasting“ ne podrazumeva potpuno odricanje od tehnologije, već svesno biranje trenutaka kada se mapa gasi. Ljudi biraju poznate delove grada, kraće rute ili šetnje bez cilja i dozvoljavaju sebi da pogreše. U pojedinim eksperimentima, ispitanici koji su nedelju dana išli bez navigacije prijavili su bolju koncentraciju i jasniji osećaj orijentacije, dok se kod dela njih smanjio i nivo napetosti u svakodnevnom kretanju. Umesto da prate glas sa ekrana, počeli su da pamte raskrsnice, izloge, parkove i sitne orijentire, što vraća osećaj kontrole koji je navigacija tiho preuzela.
U Srbiji ovaj trend ima poseban šarm. Gradovi poput Beograda i Novog Sada idealni su za „lagano gubljenje“ — šetnju bez precizne rute, uz oslanjanje na instinkt i prepoznatljive tačke. Mnogi priznaju da im mapa više stvara pritisak nego sigurnost, jer svaki pogrešan korak odmah „ispravlja“. Kada se ona isključi, kretanje postaje sporije, ali i mirnije. „Map fasting“ se tako uklapa u širi talas digitalnog detoksa: manje ekrana, više prisutnosti i osećaj da grad ponovo pripada onome ko njime hoda, a ne aplikaciji koja ga vodi.
S.B.
