Ponekad dan prođe, a ti ne znaš gde je otišao. Nisi se ni izležavao, ni “blejao” satima, ali osećaj je isti: vreme je iscurilo. Jedan od modernih razloga za to je takozvano fragmentisano vreme — život u sitnim komadima, gde stalno preskačeš sa zadatka na zadatak, bez pravog ulaska u ritam.
Mozak voli kontinuitet, jer tek posle nekoliko minuta počne da radi “u dubini”. Kad ga stalno prekidaš, stalno se vraćaš na početak, kao da iznova zagrevaš motor. I nije problem samo produktivnost, već i subjektivni doživljaj: dan sastavljen od stotinu sitnih prelaza izgleda kraći i naporniji nego dan sa dva ili tri duga bloka pažnje. Zato ti ponekad deluje da nikad ne stižeš “do sebe”.
U Srbiji se ovo lako prepoznaje u radnoj rutini: poruke, pozivi, kratke obaveze, pa onda još kuća, prevoz, usputne kupovine. Rešenje nije herojski plan, nego mali dogovor sa sobom: bar jedan deo dana bez skakanja. Kad to uspe, ne dobiješ samo više urađenog posla, već i osećaj da si dan stvarno proživeo, a ne “prelistao”.
S.B.
