Kad čitaš „Zločin i kaznu“, brzo shvatiš da je zločin samo okidač, a da je prava radnja – unutra. Dostojevski je znao taj teren: preživeo je lažnu streljačku vrstu i godine progonstva, pa je razumeo kako se čovek lomi kada mu se život svede na „sad ili nikad“. Zato Raskoljnikov nije karikatura zla, nego inteligentan mladić koji poveruje da ideja može da pregazi savest.
Jedna anegdota koja se često prepričava jeste da je autor roman pisao pod pritiskom rokova i dugova, gotovo u groznici, kao da mu sopstvena nervoza diktira ritam poglavlja. Zbog toga Peterburg nije samo scena, već psihološka klopka: vrućina, tesne sobe, prljavština i poniženje postaju atmosfera u kojoj čovek pokušava da bude „iznad“ drugih – i propada.
Najjače u romanu je to što kazna nije prvo policija, nego telo: nesanica, vrtoglavica, strah od pogleda, osećaj da te sopstvene misli prate kao koraci iza vrata. Dostojevski je tu neverovatno savremen: pokazuje da se opravdanja mogu smišljati do savršenstva, ali da srce često odbija da potpiše taj papir.
U Srbiji ovaj roman i dalje udara u poznatu žicu: osećaj tesne svakodnevice, ideje koje zvuče „pametno“, a zapravo su beg, i potreba da se čovek vrati sebi. Na kraju ne dobiješ samo priču, nego iskustvo: zločin se može sakriti od sveta, ali ne i od sopstvene tišine.
S.B
Izvor:Postinfo
