Bol u leđima danas je postao skoro univerzalno iskustvo, ali dobra vest je da se sve više govori o tome da „bol“ nije uvek isto što i „oštećenje“. Kod velikog broja ljudi nema jasne povrede, preloma ili „katastrofe“, a ipak leđa bole. Savremeni pristup objašnjava da nervni sistem može da pojača signal kada je telo umorno, preopterećeno stresom, nedovoljno naspavano ili kada dugo sedimo bez pauze.
To ne znači da je bol „u glavi“ u smislu umišljanja, nego da je bol realan signal koji se ponekad pojača kao alarm koji preteruje. Mišići se zgrče, disanje postane pliće, a telo počne da štedi pokret. I tu nastaje začarani krug: manje kretanja znači slabija tolerancija na napor, pa se i manji podražaj doživljava kao veći problem.
Zanimljivo je da se kod mnogih ljudi stanje poboljša kada se vrate osnovama: češće pauze, kratko hodanje, vežbe jačanja i istezanja koje nisu „kazna“, nego nežno vraćanje poverenja telu. Često pomaže i pravilo: malo, ali redovno. Pet minuta dnevno lakše se održi nego sat vremena jednom nedeljno.
Ako bol traje, širi se u nogu, prati ga slabost, trnjenje ili problemi sa kontrolom mokrenja, to je znak da treba lekar. Ali u svakodnevnim slučajevima poruka je optimistična: leđa vole ritam. U Srbiji, gde mnogo ljudi sedi i radi pod pritiskom, baš taj ritam je najbolja „nova metoda“: pokret kao lek, ne kao test izdržljivosti.
S.B
