Na modnim revijama obično se pažljivo prati ko je šta obukao. Valentino je u Parizu ponudio i drugo pitanje: koju bi knjigu gost želeo da prepusti nekom budućem čitaocu? Posetioci predstavljanja kolekcije za proleće i leto 2027. zamoljeni su da ponesu knjigu sa svoje police, a prikupljeni primerci namenjeni su lokalnim javnim bibliotekama. Tako je predmet koji lako ostane zaboravljen u stanu postao deo jednog od najfotografisanijih kulturnih rituala. Gest je mali i razumljiv čak i onima kojima modna industrija nije bliska: ono što je jednom čoveku višak drugome može da otvori sasvim novu priču. Zato je poziv publici istovremeno jednostavan za izvršenje i dovoljno neobičan da ostane u sećanju.
Kreativni direktor Alesandro Mikele smestio je reviju u parisku Bibliothèque Sainte-Geneviève. Čitalački stolovi, zelene lampe, metalna konstrukcija i police pružili su kolekciji okruženje koje već ima sopstveni karakter. Biblioteka prirodno usporava pogled: umesto brzog preletanja preko noviteta, poziva na zadržavanje. U takvom prostoru odeća postaje još jedan predmet posmatranja, uz knjige i arhitekturu. Za modnu prezentaciju to je snažan izbor scenografije, jer se pažnja deli između onoga što prolazi pred publikom i onoga što u zgradi ostaje godinama. Izbor prostora može promeniti način na koji publika čita događaj, čak i pre prvog izlaska modela. Ovde je knjiga već prisutna svuda oko nje.
Kolekcija nosi naziv Antibiblioteca, a ideju i poziv gostima opisuje današnji tekst magazina designboom, objavljen u 9.45 po našem vremenu. Polazište je koncept nepročitane biblioteke: vrednost knjiga koje još nismo otvorili leži i u znanju koje tek možemo da steknemo. Pozivnica je dodatno poigrala tom zamisli kroz katalog izmišljenih naslova. Knjige iz tog kataloga ne postoje na polici, ali postoji prostor za njihovo zamišljanje. Takva pozivnica funkcioniše kao uvod u reviju: pre nego što gost vidi garderobu, dobija mali zadatak da razmisli o mogućnostima koje predmeti nose. Izmišljeni naslov traži od gosta da dopuni prazninu sopstvenom idejom. Time pozivnica postaje mali predmet za razmišljanje.
Doprinos biblioteci daje zamisli praktičan nastavak. Od gosta se ne traži da kupi poseban suvenir, već da iz svog postojećeg okruženja izabere nešto što može da dobije novog čitaoca. Tu postoji lep obrt u uobičajenoj priči o novoj sezoni, koja se često vrti oko nabavke novih stvari. Ovde je zanimljiva upravo promena vlasnika. Donirana knjiga može nastaviti život izvan događaja koji ju je pokrenuo, dok će fotografije revije imati svoj odvojen put. Nisu potrebna velika filozofska objašnjenja da bismo razumeli zadovoljstvo kada omiljeni naslov stigne do osobe koja ga tek otkriva. Vrednost tog nastavka najbolje bi se videla kroz stvarno korišćenje prikupljenih knjiga. Donacija dobija pun smisao onda kada primerak ponovo bude otvoren.
Ova priča lako prelazi granice luksuzne mode zato što počiva na iskustvu koje je gotovo svima poznato. Na policama često čuvamo knjige koje želimo da pročitamo, primerke koje bismo ponovo otvorili i naslove koje rado poklanjamo. Svaka od tih grupa govori nešto drugo o našem odnosu prema stvarima. Mikele je od tog svakodnevnog odnosa napravio temu modne prezentacije. Najopipljiviji rezultat ipak će biti knjige u bibliotekama. Kada se svetla revije ugase, nečija nova pozajmica može da nastavi priču mnogo tiše, ali i znatno duže od jedne večeri u Parizu. U toj tihoj promeni mesta nema komplikovanih pravila: važni su izbor knjige, spremnost da se podeli i prostor u kojem će biti dostupna drugima.
S.B.
