Najveći problem pri proučavanju okeana ispod grenlandskih glečera veoma je jednostavan – ljudi tamo gotovo ne mogu da stignu. Obala istočnog Grenlanda prepuna je ledenih bregova, morskog leda i fjordova u kojima se uslovi menjaju iz sata u sat. Brodovi imaju ograničen pristup, sateliti vide površinu, a klasični instrumenti teško mogu da prate vodu neposredno uz led. Narvali, međutim, upravo tu provode veliki deo života. Naučnici su zato nekoliko životinja opremili senzorima koji mere temperaturu, dubinu i druge osobine vode dok se kitovi normalno kreću kroz fjordove. ScienceAlert je 2. septembra predstavio rezultate istraživanja koje je pokazalo da toplija atlantska voda prodire dublje i bliže grenlandskom ledu nego što je bilo moguće jasno izmeriti klasičnim metodama. Životinja poznata po neobičnom „jednorog“ kljovi tako je postala istraživačka platforma na mestima na kojima brod teško može da preživi.
Narval je izuzetno pogodan za ovakav posao jer se hrani i kreće u dubokim, hladnim vodama arktičkih fjordova. Senzor je konstruisan tako da ne predstavlja trajnu opremu. Nakon određenog vremena odvaja se, isplivava i podatke šalje ili omogućava njihovo preuzimanje. Tokom svakog zarona životinja pravi vertikalni profil vode koji bi naučnik inače morao da dobije spuštanjem instrumenta sa broda. Kada se to ponovi mnogo puta na različitim mestima, dobija se trodimenzionalna slika temperature i strukture fjorda. Posebno su važni slojevi toplije i slanije vode poreklom iz Atlantika, koji se mogu podvući ispod hladnijeg površinskog sloja i doći u kontakt sa prednjim delom glečera.
Takvo topljenje odozdo može biti veoma važno za budućnost grenlandskog ledenog pokrivača. Glečer ne reaguje samo na temperaturu vazduha iznad sebe. Ako toplija okeanska voda dolazi do njegovog potopljenog dela, može da istanjuje led tamo gde se to sa površine teško vidi. Kada se promeni stabilnost ledenog fronta, glečer može brže da izbacuje led u more. Grenland je drugi najveći ledeni pokrivač na Zemlji i njegov gubitak direktno doprinosi globalnom porastu nivoa mora, pa je razumevanje ovih skrivenih okeanskih procesa veoma važno za klimatske modele.
Korišćenje životinja kao „pokretnih senzora“ nije potpuno nova ideja. Slični instrumenti stavljani su na foke, morske slonove i druge vrste koje putuju kroz delove okeana nedostupne brodovima. Narvali su posebno vredni zato što biraju upravo ekstremno zahtevna arktička staništa. Naravno, svako takvo istraživanje mora pažljivo voditi računa o dobrobiti životinje i težini opreme. Ali kada je pristup pravilno izveden, životinja prikuplja podatke jednostavno radeći ono što bi svakako radila. U ovom slučaju narvali nisu samo predmet istraživanja već i njegovi nesvesni saradnici. Ljudi su im dali senzore, a oni su pokazali kakva voda ulazi u mesta koja naše najbolje istraživačke brodove često drže napolju.
S.B.
