The Guardian je 20. februara 2026. objavio razgovor sa bugarskim piscem Georgijem Gospodinovim, dobitnikom Bukera, u kome se provlači motiv koji nikad ne stari: privlačnost Homerove “Odiseje”.
U intervjuu, Gospodinov govori o čitanju kao ličnom sećanju, ali i o tome kako je “Odiseja” postala šifra slobode: putovanje koje nije samo geografsko, nego i unutrašnje. Odisej nije superheroj, nego čovek koji preživljava zahvaljujući pameti, improvizaciji i tvrdoglavoj želji da se vrati kući – a to je, u 2026, skoro savremena definicija opstanka.
Zato se Odisej vraća u naše dnevne sobe: kroz romane, serije, pa i kroz način na koji pričamo o “povratku sebi”. I svaki put kad se vrati, menja se naglasak. Nekad je to herojstvo, nekad trauma, nekad krivica, nekad nostalgija. A mit je dovoljno širok da primi sve verzije.
Ono što posebno bode oči u ovakvim razgovorima je jednostavna istina: dobra priča ne zastareva. Menja se samo publika. I baš zato se Homer čita i kad nam se čini da nemamo vremena – jer nas, paradoksalno, uči kako se stiže kući, makar i kroz oluju.
A “kuća” u Odiseji nikad nije samo kuća: to je identitet. Zato se ljudi lepe za tu priču kad osete da su se udaljili od sebe – od rutine, od porodice, od jezika, od grada. Odisej je, na kraju, lik koji nam kaže: nije sramota lutati, sramota je odustati od povratka.
S.B.
