Lepa pita ima onu moć da prekine razgovor čim se iznese na sto. Prvo se čuje korica, zatim se otkrije nadev, pa kreće rasprava kome pripada poslednji komad. U novoj kulinarskoj priči pažnju privlači balti pita, spoj britanske ljubavi prema pečenom testu i ukusa karija. Takva kombinacija deluje kao mali jestivi susret različitih kuhinja. Nama koji već imamo ozbiljna mišljenja o sirnicama, zeljanicama i pitama sa mesom, ideja da testo primi još jedan karakter nije nimalo strana.
Zanimljivo je koliko način serviranja menja doživljaj poznatog jela. Nadev koji bismo inače jeli kašikom postaje drugačiji kada dobije omotač. Tada važnu ulogu imaju i odnos korice i sredine, temperatura i veličina porcije. To je razlog da se ovakva priča ne čita samo kao potraga za nečim egzotičnim. Ona nas podseća koliko se prostora za kreativnost krije u običnim kuhinjskim postupcima. Ista namirnica, drugačije složena, može da donese sasvim nov razgovor za stolom, bez potrebe da cela kuhinja postane laboratorija.
Gardijan je objavio Kalumovu parata pitu sa karijem i zelenim čatnijem. Autor Kalum Frenklin ovim jelom ulazi u mnogo širu priču o britanskim pitama. Njegova knjiga „The Modern Pie Maker“, prema podacima izdavača Bloomsbury, donosi osamdeset savremenih tumačenja regionalnih recepata. Objavljena je početkom oktobra, a obuhvata i slatke i slane varijante. Izdavač balti pitu vezuje za Midlands i navijačke tribine, što dodaje još jednu zanimljivu dimenziju: specijalitet može istovremeno biti deo svakodnevne hrane i predmet ozbiljne kuvarske radoznalosti.
U istom pregledu knjige nalaze se škotska pita sa makaronama, velški ogi i desert iz Mančestera. Ta raznovrsnost govori koliko se lokalna istorija može čitati kroz ono što ljudi nose na posao, kupuju usput ili iznose pred goste. Pita je zahvalan format upravo zato što dopušta mnogo različitih odgovora. Kod kuće bismo iz ove priče mogli da uzmemo ideju o kontrastu: bogat nadev i nešto sveže uz njega, hrskavo testo i mekana sredina. Nije potrebno predstavljati sopstvenu verziju kao autentičan strani recept. Dovoljno je reći da nas je neka kombinacija inspirisala, pa je prilagoditi ukusu ukućana. U tome ima više zadovoljstva nego u jurnjavi za savršenom kopijom fotografije.
Najlepši deo upoznavanja drugih kuhinja jeste trenutak kada nepoznato postane dovoljno blisko da poželimo da ga probamo. Neko će prvo obratiti pažnju na začine, neko na koricu, a neko na to kako mala pita staje na tanjir. Za početak je dovoljno jedno novo jelo uz nekoliko poznatih stvari. Tako i najoprezniji gost ima prostora da istražuje bez velikih očekivanja. A kada se posle prvog zalogaja začuje ono naše „čekaj, ovo je baš dobro“, kulinarsko putovanje već je uspelo. Bez avionske karte, bez velikog povoda i, uz malo sreće, sa još jednim komadom koji čeka u kuhinji. A za stolom može da se povede i mala porodična rasprava o tome šta zapravo čini dobru pitu. Da li je presudna tanka korica, izdašan nadev ili onaj prvi, još topao zalogaj? Odgovori će verovatno biti različiti, što je odličan razlog da se sledeći put proba nešto novo. U kuhinji je radoznalost posebno prijatna kada njen rezultat možemo da podelimo.
S.B.
