Jedna šargarepa, malo celera, komad tikvice i otvorena kesa sitne testenine umeju da izgledaju kao četiri odvojena problema. U istoj šerpi, međutim, lako mogu postati ručak koji miriše na kuću. Minestrone, gusta italijanska supa od povrća, pripada jelima koja ostavljaju dovoljno prostora za snalažljivost. Ne traži da svaki komad povrća bude savršen niti da se zbog jednog nedostajućeg sastojka ponovo ide u prodavnicu. Baš zato je zanimljiva u danima kada želimo nešto toplo i domaće, a nemamo volje za kulinarskim poduhvatom.
Osnovna zamisao je jednostavna: nekoliko vrsta povrća, tečnost u kojoj će se skuvati i dodatak koji će jelu dati punoću. To mogu biti pasulj, testenina ili pirinač, u zavisnosti od varijante. Minestrone nema samo jednu obaveznu kombinaciju. Kulinarski portal Good Food, na primer, u klasičnoj verziji povezuje luk, šargarepu, celer i tikvicu sa paradajzom, belim pasuljem, sitnom testeninom i lisnatim povrćem. To je dobar prikaz logike ovog jela: različite teksture zajedno, dovoljno tečnosti i ukus koji se gradi postepeno.
Povod da ponovo pogledamo šta imamo u frižideru dao je Gardijan, objavljujući novu ideju Toma Hanta za minestrone od raspoloživih namirnica. U sopstvenoj kućnoj verziji najkorisnije je najpre razdvojiti povrće prema tome koliko mu vremena treba da omekša. Tvrđi komadi idu ranije, nežni listovi kasnije, a testenina se dodaje prema vremenu kuvanja navedenom na pakovanju. Ako koristimo već skuvan pasulj, i njega možemo ubaciti pred kraj. Tako improvizacija dobija malo reda, a povrće zadržava različite teksture umesto da se sve pretvori u jednoličnu masu.
Za ovakav ručak ne treba kupovati poseban komplet sastojaka samo da bi delovao italijanski. U sasvim običnoj domaćoj kuhinji već postoji mnogo toga što može da posluži. Važno je da su namirnice ispravne i dobro očuvane; ideja da se hrana potroši pametnije ne podrazumeva upotrebu pokvarenog povrća. Zatim ostaje prostor za lični ukus: neko voli izraženiji paradajz, neko više zelenila, neko gušću činiju uz parče hleba. Malo rendanog sira ili svežeg začinskog bilja pri serviranju može biti završni detalj, ali ni bez njega ručak nije manje vredan.
Minestrone je zgodna i za razgovor o ukusu u porodici. Deca mogu da predlože koje će se povrće naći u činiji, a odrasli da prilagode količinu začina i gustinu. Takav dogovor od svakodnevnog ručka pravi mali zajednički posao. Umesto da sve bude skriveno u unapred određenom receptu, jasno se vidi od čega je jelo nastalo. Čak i kada rezultat nije naročito fotogeničan, ima svoju vrednost: napravljen je prema ljudima koji će sesti za sto, a ne prema slici koju bi trebalo ponoviti do poslednjeg lista bosiljka.
Najveća draž ovakvog kuvanja možda je u tome što menja pitanje koje postavljamo pre nego što uključimo šporet. Umesto da pravimo novu listu za kupovinu, pogledamo čemu je već vreme da bude iskorišćeno. To je ona poznata domaća veština od koje nastaju najbolja jela „od onoga što ima”, samo sa italijanskim imenom. Nema razloga da svaka činija bude ista kao prošle nedelje. Jednom će u njoj prevladati tikvica, drugi put kupus ili pasulj. A kada se šerpa spusti na sto i svako uzme svoju kašiku, ta mala nesavršenost obično postane baš ono zbog čega ručak pamtimo.
S.B.
