Neki od najvažnijih poziva u životu stignu baš kada čovek razmišlja o najobičnijim stvarima. Japanski hemičar Kenso Soai bio je u kupovini kada je saznao da je dobitnik Nobelove nagrade za hemiju. Vest o priznanju koje deli sa francuskim naučnikom Anrijem Kaganom tako je dobila i mali, svakodnevni detalj: između dugogodišnjeg rada u laboratoriji i svetske pažnje našao se sasvim običan odlazak po namirnice. Upravo takvi trenuci podsete da iza velikih naučnih imena stoje ljudi sa svojim rutinama, obavezama i iznenađenjima.
Rojters je objavio da su Kagan i Soai ovogodišnji laureati za istraživanja molekula koji postoje kao različite slike u ogledalu. Najlakše ih je zamisliti uz pomoć sopstvenih šaka. Leva i desna liče jedna na drugu, ali se ne mogu potpuno poklopiti ako ih položimo na isti način. Slična osobina u hemiji naziva se hiralnost. Reč zvuči kao nešto iz zahtevnog udžbenika, ali osnovno pitanje je vrlo zanimljivo: kako u reakciji dobiti prvenstveno jednu od dve takve verzije molekula i razumeti kako se početna razlika može uvećavati?
Kraljevsko hemijsko društvo objašnjava da je Kagan tokom osamdesetih godina pokazao kako se odnos između tih verzija može menjati više nego što se ranije očekivalo. Soai je potom istraživao reakcije u kojima nastali proizvod pomaže stvaranje novih molekula iste vrste. Tako mala početna prednost može postajati sve izraženija. Za laika je privlačna upravo ta ideja: veoma sitna razlika ne mora zauvek ostati sitna. Naravno, iza jednostavnog poređenja nalaze se precizni eksperimenti, mnogo strpljenja i godine proveravanja rezultata.
Ovakva istraživanja važna su zato što prostorni raspored atoma može promeniti ponašanje molekula. Dve forme sa istim sastavom ne moraju imati isto dejstvo, pa je kontrola njihovog nastajanja značajna i za razvoj postupaka proizvodnje lekova. Naučnici istovremeno pokušavaju da bolje razumeju zašto živi svet daje prednost određenim molekulskim oblicima. To ne znači da je konačno rešena zagonetka nastanka života. I sam Soai naglašava da ima još mnogo posla. Lepota priznanja je upravo u tome što slavi važno otkriće, a ostavlja širom otvorena vrata narednim pitanjima.
Primer sa šakama ujedno pokazuje koliko dobar način objašnjavanja može da približi zahtevnu temu. Čitalac ne mora da zna formule da bi razumeo da isti delovi, drugačije raspoređeni u prostoru, mogu da naprave važnu razliku. Posle toga i laboratorijski posao dobija jasniju sliku: istraživač pokušava da razume pravilo i pronađe uslove pod kojima će se ono ponoviti. Velika naučna vest tako može da bude i mali poziv da se setimo zadovoljstva koje donosi trenutak kada nam nešto dotad zamršeno odjednom postane jasnije.
Kagan ima 95 godina, a Soai 76, što ovoj vesti daje još jednu toplu dimenziju. Naučni rad ne meri se samo brzinom sa kojom se dođe do naslova, već i time koliko dugo neka ideja pomaže drugima da razumeju svet. U vremenu kada bismo najradije da sve uspe do sledećeg petka, lepo je pročitati priču o znanju koje sazreva decenijama. A detalj sa kupovinom ostaje kao najpristupačniji ulaz u tu priču: čovek izađe zbog svakodnevnih obaveza i vrati se sa vešću koju će pamtiti čitavog života. Laboratorije, medalje i svečane sale odjednom deluju mnogo bliže.
S.B.
