Pre nego što se na zidu muzeja pojavi veliko umetničko delo, neko je pred praznim papirom zastao, pokušao, obrisao i krenuo ponovo. Upravo taj deo stvaranja ume da bude najzanimljiviji posetiocu koji ne želi samo da pročita ime slikara i produži dalje. Nova izložba posvećena Vilemu de Kuningu u amsterdamskom Rajksmuzeumu poziva na takav pogled. U središtu pažnje nalazi se rad, sa svim njegovim tragovima, promenama i traženjima. To je dobra vest i za one koji misle da im za razumevanje moderne umetnosti nedostaje poseban priručnik.
Izložba „Willem de Kooning at Work” biće otvorena od 9. oktobra do 17. januara 2027. godine. Muzej najavljuje više od 120 radova koji obuhvataju preko šest decenija umetnikovog stvaralaštva. Značajno mesto imaju crteži, uz slike i skulpture. Za posetioca to znači mogućnost da prati kako se ruka i misao vraćaju istom problemu, menjaju pravac i pronalaze novo rešenje. Crtež se ovde može posmatrati kao samostalno iskustvo, a ne samo kao usputna stanica na putu ka velikom platnu. Na papiru često ostane ono što konačna verzija slike sakrije.
Povratak njegovih radova u Holandiju dobija posebnu simboliku ove godine, o čemu danas izveštava Juronjuz. De Kuning je rođen u Roterdamu 1904, a 1926. otišao je u Ameriku kao slepi putnik na teretnom brodu. U Njujorku je radio i poslove vezane za oslikavanje, ilustraciju i uređenje izloga, pre nego što je izgradio umetničku karijeru po kojoj ga danas poznajemo.
Sto godina kasnije, put od evropske luke do jednog od velikih imena američke umetnosti može se sagledati iz drugog pravca: kroz radove koji se vraćaju publici u zemlji njegovog rođenja.
Takva životna putanja daje izložbi ljudsku meru. Umetnika je lako zamišljati samo uz čuvene slike, a mnogo teže u svakodnevnom radu, sa obavezama i pokušajima koji još nemaju siguran ishod. Zato pogled na crteže može biti oslobađajući. Posetilac ne mora odmah da pronađe „tačno” značenje svake linije. Može da obrati pažnju na ritam, pritisak ruke, prazninu, ponavljanje ili deo koji mu jednostavno zadržava pogled. Nekome će biti blizak pokret, nekome boja, a nekome upravo vidljiv trag premišljanja. Različita zapažanja sasvim lepo mogu da postoje jedno pored drugog.
Zanimljiv način da se takva izložba posmatra jeste poređenje dva rada koja na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog. Oko može da potraži sličan pokret ili način na koji umetnik ostavlja slobodan prostor. Ako veze nema, ni to nije promašaj. Muzejska poseta ne mora biti dokazivanje da sve razumemo, već vreme u kojem sebi dopuštamo da gledamo bez brzog zaključka. U svakodnevici punoj slika koje samo preletimo, nekoliko minuta pred jednim crtežom može biti sasvim drugačije, iznenađujuće prijatno iskustvo.
Za publiku naviklu na to da izložbu obiđe između dve obaveze, ovo je lep povod da uspori pred nekoliko radova. Ne mora se zapamtiti čitava biografija da bi ostao utisak. Dovoljno je poneti osećaj da stvaranje nije neprekinut niz sigurnih poteza, već posao u kojem se ideje ispituju. To je misao koju razume svako ko je nekada prepravljao rečenicu, premeštao nameštaj ili pokušavao da nešto napravi svojim rukama. Veliko slikarsko ime tada prestaje da bude daleka oznaka na zidu i postaje sagovornik u poznatoj, svakodnevnoj upornosti da se nešto uradi bolje.
S.B.
