Kada neko pomene potragu za gljivama, većina nas zamisli šumu, vlažno lišće i stazu između stabala. Plaža bi se verovatno našla pri dnu spiska. Ipak, peščane dine imaju svoj svet gljiva, često toliko skroman da pored njega prođemo gledajući samo more. Mali šeširi među travom podsećaju da priroda ne poštuje naše uredne fioke: ono što smo vezali za jednu vrstu predela može da nas sačeka na sasvim drugom mestu. Potrebno je samo malo spustiti pogled.
Gardijanova rubrika o prirodi ovoga jutra upravo je tako skrenula pažnju na dine Aberfrau na velškom ostrvu Anglsi. Širi kontekst daje služba Natural Resources Wales, koja u svom vodiču navodi da su dine značajna staništa gljiva u Britaniji, naročito zanimljiva tokom jeseni. Vidljiva pečurka predstavlja plodonosno telo, dok mnogo veći deo organizma ostaje skriven. Pod zemljom se pruža micelijum, mreža finih niti. Zato nekoliko malih šešira nije cela priča o onome što živi ispod naših cipela.
Gljive u tom predelu učestvuju u razgradnji mrtvog organskog materijala, a neke ostvaruju odnose sa korenjem biljaka i pomažu usvajanju hranljivih materija. U pesku, gde uslovi nisu naročito darežljivi, takve veze imaju veliku vrednost. Velška služba objašnjava da one mogu da pomognu biljkama da se nastane i rastu. Dine zato ne treba posmatrati kao gomile peska sa malo trave na vrhu. One obuhvataju različite životne prostore, od pokretnog peska do vlažnih udubljenja, a njihove promene deo su prirodnog procesa. Upravo ta raznovrsnost omogućava da na malom rastojanju opstaju različiti stanovnici.
U ranijim izveštajima o zaštiti ovog područja opisani su i radovi kojima se ponovo omogućava kretanje peska kroz delove dina. To na prvi pogled može delovati neobično: zar zaštita ne znači da sve treba učvrstiti? Kod ovakvih staništa važan je odnos pokretnih i obraslih površina, pa održavanje prirodne dinamike može biti deo očuvanja. Takav primer lepo pokazuje zašto stručnjaci prvo proučavaju prostor, a tek onda odlučuju šta mu treba. Urednost kakvu volimo u dvorištu nije uvek ono što prirodi najviše koristi. Dobar pejzaž ne mora svuda izgledati podšišano i poravnato; njegove nepravilnosti često imaju sasvim određenu ulogu.
Za šetače je ovo pre svega poziv na pažljivije posmatranje. Umesto branja, dovoljno je poneti fotografiju i pitanje koje ćemo kasnije proveriti. Po izgledu na slici ne treba odlučivati da li je neka gljiva jestiva. Mnogo je zanimljivije uočiti gde raste, kakva je zemlja oko nje i koje biljke dele isti mali prostor. Takva šetnja može postati odlična igra sa decom: pronađi nešto što bi odrasli u žurbi prevideli. Ne mora to biti retka vrsta. Ponekad je sasvim obična pečurka dovoljna da plaža, park ili staza koju dobro poznajemo odjednom dobiju još jedan sprat života.
Onaj tihi, pri zemlji, koji nam obično promakne. Još je lepše ako se na isto mesto vratimo nekoliko puta tokom godine. Tada možemo uporediti sopstvene fotografije i uočiti koliko se mali prizor promenio. To nije zamena za stručno proučavanje, ali jeste dobar način da naučimo da gledamo. Priroda tako prestaje da bude samo pozadina za našu šetnju i postaje njen najzanimljiviji sagovornik.
S.B.
Izvor: Postinfo
