Beogradska Ložionica ove srede bila je stecište elite domaćeg fudbala. Na manifestaciji „Prvi tim“, u režiji Zajednice klubova Mozzart Bet Superlige, proslavljen je jubilej – dvadeset godina od osamostaljenja elitnog ranga. Pod sjajem reflektora okupio se sam krem našeg fudbalskog društva: od predsednika FSS-a Dragana Džajića, preko selektora reprezentacije Veljka Paunovića, potpredsednika Partizana Predraga Mijatovića, sportskog direktora Crvene zvezde Mitra Mrkele, pa sve do Janoša Žemberija i Slavka Perovića. Svi oni svedočili su dodeli individualnih priznanja gde je Aleksandar Katai proglašen za igrača sezone, Vasilije Kostov za najboljeg mladog fudbalera, dok je Radomir Koković poneo lovorike za trenera godine. Ipak, iza kulisa ovog sjaja krije se duboka stručna anomalija: kako je moguće da je novosadska Vojvodina, klub koji je obeležio sezonu, sa ove svetkovine ispraćen sa samo jednom jedinom nagradom, onom koja je uručena Lazaru Ranđeloviću?
Fudbalski hroničari i analitičari s pravom postavljaju pitanje metodologije i kriterijuma po kojima su se delila ova priznanja. Ako je merilo uspeha rezultat, Miroslav Tanjga je morao biti makar ravnopravan kandidat, ako ne i apsolutni pobednik u trenerskoj kategoriji. Čovek je preuzeo ekipu u momentu kada je pretila opasnost od potpunog kolapsa sistema, stabilizovao svlačionicu koja je potrošila tri stratega za osam meseci, odveo tim do epskog finala Kupa u kojem je 12 rundi boksovao sa šampionom Crvenom zvezdom, i na kraju – ono najvažnije – posle punih 17 godina vratio Vošu na mesto vicešampiona države, hirurški precizno razdvojivši večite rivale na tabeli. Koji je taktički ili rezultatski parametar stavio Kokovića ispred Tanjge? To je enigma na koju Zajednica duguje jasan odgovor.
Još drastičniji primer institucionalnog slepila predstavlja kategorija najboljeg čuvara mreže. Nagrada je završila u rukama Balše Popovića iz OFK Beograda, što zvuči gotovo nadrealno kada se uporede egzaktni statistički podaci. Sve to neumoljivo i nedvosmisleno stoji na strani novosadske „hobotnice“ Dragana Rosića. Rosić je bio ključni faktor istorijskih 11 pobeda Vojvodine u gostima i čovek koji je svojim odbranama ulivao strahopštovanje širom superligaških terena. Za navijače Vojvodine i objektivne ljubitelje fudbala, nakon ove beogradske večeri, u vazduhu levitira samo jedno logično pitanje: kome zapravo smeta moćna i stabilna Vojvodina na vrhu srpskog fudbala?
M.M.
