Konflikti na poslu često se ne rešavaju samo argumentima. Nekada je jednako važno u kakvom stanju ulazimo u razgovor: umorni, uvređeni, napeti, gladni ili spremni da čujemo drugu stranu. Zato se sve više govori o samonezi kao praktičnoj veštini za bolje odnose na radnom mestu, a ne kao o luksuzu rezervisanom za slobodan vikend.
International Institute for Restorative Practices je danas objavio tekst o sedam praksi samonege koje mogu pomoći ljudima da se sigurnije nose sa konfliktima na poslu. Naglasak je na namernoj brizi o sebi, boljoj regulaciji, jasnijim granicama i odnosima u kojima se problem ne gura pod tepih, ali se ni ne rešava kroz impulsivnu reakciju.
Ovo je veoma upotrebljiva psihološka tema. U praksi, samonega može značiti pauzu pre odgovora na neprijatan mejl, kratku šetnju posle napetog sastanka, zapisivanje činjenica pre razgovora, vežbu disanja, dovoljno sna ili jasnu rečenicu: „Treba mi malo vremena da razmislim.” Ništa od toga ne zvuči spektakularno, ali upravo te sitnice sprečavaju da konflikt postane lični obračun.
U Srbiji se na poslu često ceni izdržljivost, a manje emocionalna pismenost. Ljudi „gutaju”, prećute, pa eksplodiraju, ili godinama nose lošu atmosferu kao normalnu. Međutim, zdraviji radni odnosi traže da čovek zna gde su mu granice i kako da razgovara bez ponižavanja sebe ili drugih.
Samonega nije bežanje od obaveza. Naprotiv, ona je priprema da se obaveze rešavaju odraslije. Mirnija glava ne znači slabiji stav. Često znači baš suprotno: jasniji, precizniji i manje štetan odgovor.
Posao uvek donosi neslaganja. Razlika je u tome da li ih pretvaramo u rane ili u razgovore iz kojih nešto može da se popravi.
S.B.
