Planirali smo šetnju, a počela je kiša. Dogovor je pomeren, omiljeno mesto ne radi ili se slobodno popodne odjednom odvija drugačije nego što smo zamislili. Takve sitnice ne traže veliko životno preuređenje, ali umeju da nas zateknu. U njima se, međutim, može vežbati korisna sposobnost: da primetimo šta se promenilo, sačuvamo ono što nam je važno i potražimo drugi način da to ostvarimo. Psiholozi je nazivaju psihološkom fleksibilnošću.
Udruženje za kontekstualne bihevioralne nauke objašnjava ovaj pojam kao sposobnost prisutnosti u sadašnjem trenutku i prilagođavanja ili nastavljanja ponašanja u skladu sa izabranim vrednostima. U svakodnevnom jeziku, to znači da način može da se promeni, a da namera ostane ista. Ako smo želeli da provedemo kvalitetno vreme sa prijateljem, određeni kafić nije jedino mesto na kojem to može da se dogodi. Ako nam je cilj kreativno popodne, ne mora sve da zavisi od jednog unapred zamišljenog projekta.
Ovakav pristup ostavlja mesta i neprijatnom osećanju. Možemo biti razočarani zbog otkazanog izleta i ipak napraviti lep plan za ostatak dana. Prema istom stručnom udruženju, prihvatanje osećanja i usmeravanje postupaka prema onome što cenimo čine važne delove tog pristupa. Ne moramo prvo da postanemo savršeno raspoloženi da bismo napravili mali korak. Dovoljno je da prepoznamo šta se događa i izaberemo sledeću radnju koja nam ima smisla.
Za konkretnije želje može da posluži i struktura poznata kao WOOP, koju predstavljaju njeni istraživači: želja, željeni ishod, prepreka i plan. Umesto da ostanemo na „voleo bih češće da crtam”, možemo zamisliti šta bi nam taj hobi doneo, prepoznati sopstveno odlaganje i pripremiti mali odgovor na njega. Na primer, pribor može unapred da stoji na stolu, pa početak ne zavisi od dugog traženja i pripreme. To je ilustracija primene, a ne obećanje da jedan obrazac rešava svaku teškoću. U osnovi ovog postupka važan je redosled: najpre biramo želju, zatim razmišljamo o ishodu, potom prepoznajemo prepreku i tek onda pravimo plan. Sama lepa zamisao tako dobija praktičan nastavak. Primer može da bude sasvim mali i ostvariv, jer nije potrebno da svako novo interesovanje odmah postane veliki lični projekat.
Gardijan se danas bavi psihološkom fleksibilnošću i ulogom osećanja u izboru postupaka. Za obične, svakodnevne situacije korisno je postaviti sebi kratko pitanje: šta mi je u ovom planu zaista bilo važno? Nekada je odgovor druženje, nekada odmor, a nekada želja da nešto naučimo. Kada to razjasnimo, lakše razlikujemo cilj od detalja za koji smo se vezali. Promena termina ili mesta tada može da bude sasvim razumna prilagodba, bez potrebe da čitav dan proglasimo neuspelim.
Fleksibilnost podrazumeva i procenu kada je vredno istrajati. Svaka neprijatnost nije znak da treba odustati, kao što ni svaki prvobitni plan ne zaslužuje da ga po svaku cenu sačuvamo. U malim situacijama možemo da isprobamo drugačiji postupak i vidimo kako nam odgovara. Kišno popodne može postati vreme za crtanje, zajedničko kuvanje ili razgovor koji se odlagao. Ne zato što je kiša morala da bude dobra vest, već zato što nam i u promenjenim okolnostima ostaje mogućnost izbora.
S.B.
