Kada govorimo o čuvanju prirode, obično zamišljamo šume, reke i životinje koje u njima žive. Mnogo ređe pomislimo na zvuk nekog mesta. A upravo se u ptičjoj pesmi može skrivati deo njegovog nasleđa, nešto što se prenosi slušanjem i učenjem. Priča koju danas otvara Gardijan vodi do istraživača koji pokušavaju da vrate izgubljene varijante ptičjeg pevanja. Zamisao zvuči gotovo pesnički: sačuvati melodiju koju mlađe ptice više nisu imale od koga da nauče. Iza nje, međutim, stoji konkretan eksperiment, a ne samo lepa želja da jutra ponovo zvuče kao nekada.
Fizičar Gabrijel Mindlin opisao je istraživanje u razgovoru za časopis Physics Američkog fizičkog društva. Tim je radio u parku Perejra Iraola, približno 60 kilometara od Buenos Ajresa, proučavajući vrstu Zonotrichia capensis. Stari zapisi iz šezdesetih godina, uključujući crteže zvučnih obrazaca, poslužili su za rekonstrukciju ranijeg lokalnog pevanja. Naučnici su pomoću modela nastanka ptičjeg glasa napravili sintetičku verziju. Zatim su je puštali preko uređaja postavljenih na tri mesta, kao da se u prostoru oglašava nekoliko odraslih ptica koje poznaju zaboravljenu melodiju.
Posebno je zanimljivo što je mlada ptica usvojila karakterističan obrazac i zadržala ga do sledećeg proleća. Time je dobijen primer da se izgubljeni glasovni običaj može ponovo pojaviti učenjem. Rezultat ipak ne znači da je pronađen univerzalni recept za svaku vrstu ili svaki kraj. Istraživanje je ranije sprovedeno, a današnji medijski tekst ponovo skreće pažnju na njegove mogućnosti. Njegova draž je u preciznom pitanju: ako ptice deo pesme uče od drugih ptica, možemo li da im pomognemo kada takvih učitelja više nema dovoljno?
Za čitaoca koji nije biolog, ovo otvara sasvim nov pogled na običnu šetnju. Krošnja više nije samo zelena pozadina, a cvrkut usputna pratnja saobraćaju. Moguće je zastati i zapitati se koliko različitih glasova uopšte primećujemo. Ne treba zbog toga puštati snimke pticama niti samostalno ponavljati naučni ogled. Dovoljno je slušati. U gradskom parku, uz reku ili u mirnijoj ulici takva pažnja daje drugačiji sadržaj poznatom putu. Čovek možda neće prepoznati vrstu, ali će uočiti da jutarnji zvučni pejzaž nije jedna ista pesma koja se neprekidno ponavlja.
Ova priča lepo podseća i na vrednost starih beležaka. Nečiji crtež, načinjen decenijama pre današnjih uređaja, može postati važan deo novog istraživanja. U tome ima nečeg ohrabrujućeg: napredak ponekad počinje tako što pažljivo pogledamo ono što je neko već sačuvao. Savremena tehnologija tada dobija sasvim toplu ulogu, da pomogne u obnavljanju jednog malog dela živog sveta. Ako bismo prirodnu baštinu zamišljali kao veliku kuću, u njoj bi, uz biljke i životinje, sigurno trebalo ostaviti mesta i za zvuke. Bez njih bi poznati predeli bili znatno tiši, ali i siromašniji. Zato je ova vest zanimljiva i van laboratorije. Podstiče nas da okolinu ne pamtimo samo kroz fotografije. Zvuk jutra, šuštanje lišća i različiti ptičji glasovi pripadaju istom doživljaju mesta, iako ih često primetimo tek kada odlučimo da na trenutak odložimo telefon i zastanemo.
S.B.
