Većina ljudi zamišlja morsku raznovrsnost gledajući horizontalno – tropi imaju mnogo vrsta, dok prema polovima njihov broj uglavnom opada. Novo istraživanje pokazuje da takva dvodimenzionalna mapa može sakriti važan deo priče. Grupa rakova koji žive ukopani u morsko dno pokazuje da se evoluciono širenje ne odvija samo od severa prema jugu već i odozgo nadole, od plitkog kontinentalnog pojasa prema velikim dubinama. Studija objavljena 9. avgusta u časopisu Diversity analizirala je zapadnoatlantske ukopavajuće rakove i zaključila da se odnos između geografske širine, dubine i evolutivne prilagodljivosti menja kako vrste napuštaju plitke vode.
Plitka mora su veoma promenljiva. Temperatura, svetlost, talasi, salinitet i količina hrane mogu se snažno menjati tokom godine. Duboki kontinentalni nagib stabilniji je po nekim parametrima, ali donosi nove probleme – hladnoću, veliki pritisak i manje dostupne energije. Kada neka evolucionа linija pređe iz jednog okruženja u drugo, osobine koje su je ranije ograničavale mogu prestati da budu najvažnije. Istraživači su zato posmatrali ne samo gde danas žive vrste već i koliko su blisko srodne, kako bi rekonstruisali istoriju njihovog prelaska između dubina.
Rezultati ukazuju na zanimljiv pomak od očuvanja stare ekološke niše prema većoj sposobnosti menjanja. U pojedinim plitkovodnim linijama srodne vrste dugo ostaju vezane za slične uslove, dok se nakon prelaska prema većoj dubini pojavljuje više ekološke fleksibilnosti. To može objasniti zašto određene grupe uspevaju da osvoje širok raspon dubina i prošire se na veoma različita područja. Male životinje koje većina ljudi nikada neće videti tako postaju dobar model za jedno od velikih pitanja evolucije: šta se događa kada vrsta napusti okruženje u kojem su njeni preci živeli milionima godina?
Ovakvi podaci postaju posebno važni dok se okean zagreva. Brojne morske vrste već pomeraju rasprostranjenje prema polovima ili većim dubinama u potrazi za hladnijom vodom. Ali „preseliti se dublje“ nije jednostavno kao preći nekoliko kilometara. Pritisak, količina hrane, vrsta sedimenta i prisustvo drugih organizama potpuno su drugačiji. Grupe koje u evolucionoj istoriji već imaju sposobnost menjanja dubinske niše možda će lakše reagovati na buduće promene, dok druge mogu ostati zarobljene u sve nepovoljnijem staništu. Sitni rakovi iz sedimenta zato pokazuju nešto mnogo šire: klimatska budućnost morskog života neće zavisiti samo od toga koliko brzo vrsta može da se pomeri, već i od toga koliko joj je evolucija ostavila prostora da promeni način života.
S.B.
