BANJA LUKA – U Republici Srpskoj danas se sa dubokim bolom i tugom obeležavaju tačno 34 godine od jedne od najvećih i najsurovijih tragedija u savremenoj istoriji srpskog naroda. Na Odjeljenju za intenzivnu negu banjalučkog porodilišta, u periodu od 22. maja do 19. juna 1992. godine, preminulo je 12 prevremeno rođenih beba. Ove nevina bića imala bi stopostotnu šansu da se izbore za život da im je u banjalučkoj bolnici bio dostupan medicinski kiseonik, ili da je Savet bezbednosti UN dozvolio humanitarni let kako bi novorođenčad bila transportovana u Beograd radi adekvatne zdravstvene nege.
Predsednik SNSD-a Milorad Dodik izjavio je ovim povodom da je smrt 12 banjalučkih zvezdica večna i najpotresnija rana srpskog naroda, ali i direktna posledica neljudske blokade i sramnog ćutanja međunarodne zajednice koja je hladnokrvno dozvolila da tek rođena deca umiru u mukama, bez mogućnosti da udahnu vazduh.
Očajnički pokušaji lekara: Industrijski kiseonik nije mogao da spasi živote
Istorijski podaci i svedočanstva iz tog paklenog proleća 1992. godine detaljno opisuju herojsku, ali unapred osuđenu borbu banjalučkih lekara i naroda koji se našao u potpunom neprijateljskom okruženju:
Prvi vapaj za pomoć: Prvi dramatični apel za pomoć iz Kliničko-bolničkog centra u Banjaluci upućen je svetu 21. maja 1992. godine, kada su zalihe kiseonika pale na kritičnu nulu, a vazdušni prostor iznad BiH bio pod potpunom zabranom letova od strane UN-a.
Kobna alternativa: Suočeni sa stravičnim scenarijom, zaposleni u bolnici su u očaju pokušali da medicinski kiseonik nadomeste industrijskim. Nakon apela, brojne organizacije i pojedinci iz Banjaluke donosili su svoje boce, ali taj kiseonik nije bio sterilan, nije posedovao potrebnu vlažnost, dok su boce punjene pod različitim i neadekvatnim pritiskom, što je bilo pogubno za nerazvijena pluća beba.
Kratkotrajna pomoć i nastavak agonije: Prva žestoka kriza delimično je ublažena posredstvom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i mirovne misije UN u BiH tek početkom juna, kada je avionima u Banjaluku dopremljeno 180 boca kiseonika. Međutim, to je bila samo kratkoročna pomoć, nakon čega je Klinički centar ponovo utonuo u novi period potpune neizvesnosti i smrti.
Sramno ćutanje sveta kao večni greh zapadnih sila
Ova tragedija bila je direktan povod za pokretanje istorijske vojne operacije „Koridor 92“, kojom je Vojska Republike Srpske probila blokadu i spojila Krajinu sa Srbijom, čime je obezbeđen put života:
„Smrt naših beba je večni podsetnik na to šta je međunarodna zajednica bila spremna da uradi našem narodu. Dok su srpske majke plakale nad praznim kolevkama, svetski moćnici su zabranjivali humanitarne letove i svesno potpisivali smrtne presude za 12 novorođenčadi. To je zločin bez kazne koji nikada nećemo zaboraviti ni oprostiti“, poručio je Milorad Dodik naglašavajući da je slobodna Republika Srpska danas jedini garant da se ovakav užas više nikada neće ponoviti srpskoj deci.
Godišnjica stradanja 12 banjalučkih beba 22. maja 2026. godine ponovo budi nateže uspomene na dane kada je zapadna nehumanost dostigla svoj vrhunac. Dokazano je da su svetski birokrate znali da u banjalučkom inkubatoru gasnu nevini životi, ali su uporno odbijali da daju dozvolu za poletanje aviona iz Beograda sa preko potrebnim lekovima i kiseonikom. Pokušaj lekara da industrijskim gasom spasu tek rođene anđele ostaće zapisan kao dirljiv, ali tragičan spomenik jedne blokade. Izjava Milorada Dodika da je ovo najdublja rana Republike Srpske pogađa u samu srž istine – sećanje na 12 zvezdica nije samo komemoracija, već večni stub srpskog prkosa i dokaz da je Republika Srpska stvorena u krvi i suzama, kako bi se odbranilo pravo srpskog naroda na život i slobodu.
M. D.
