Čovek se navikao da o svom telu misli kao o nečemu što ume da se oporavi, ali samo do određene granice. Posekotina zaraste, kost sraste, koža se obnovi, ali ono što rade daždevnjaci i aksolotli deluje kao čista prirodna magija: izgubljeni delovi tela mogu ponovo da izrastu. Zato je nova studija o skrivenim regenerativnim sposobnostima sisara privukla toliku pažnju.
ScienceAlert je 10. maja preneo istraživanje objavljeno u časopisu Nature, u kojem se posebno posmatra uloga fibroblasta, ćelija koje učestvuju u zarastanju rana. Naučnici pokušavaju da razumeju da li sisari imaju uspavane mehanizme oporavka koji su tokom evolucije ostali prisutni, ali neaktivni ili ograničeni.
Ovo ne znači da ćemo uskoro gledati ljude kako obnavljaju izgubljene udove kao junaci iz naučne fantastike. Naprotiv, istraživanje je zanimljivo baš zato što je oprezno. Ono ne nudi senzaciju, nego otvara vrata razumevanju kako telo odlučuje da li će napraviti ožiljak ili pokušati dublju obnovu tkiva. To je pitanje koje može biti važno za medicinu budućnosti, za lečenje povreda, opekotina, rana koje teško zarastaju i različitih oštećenja tkiva.
Za običnog čitaoca, najlepši deo ove vesti jeste podsećanje da telo nije pasivna mašina. U njemu neprekidno rade sistemi za popravku, zaštitu, obnovu i prilagođavanje. Mi ih uglavnom primetimo tek kada nešto zaboli, ali oni svakodnevno obavljaju ogroman posao.
Ovakve vesti su dobre jer ne šire lažnu nadu, već radoznalost. Nauka ne mora uvek da donese odmah gotov lek da bi bila važna. Ponekad je dovoljno da pokaže da u poznatom telu postoje nepoznata vrata. A iza takvih vrata često počinje medicina narednih decenija.
S.B.
