Do sada smo stigli od rođenja države 1918, preko Vidovdanskog ustava 1921 koji je centralizmom produbio podele, do metka u Skupštini 1928 i tišine koja je 6. januara 1929 pretvorena u državni metod. U #4 je ostao onaj osećaj da ćutanje ima rok trajanja — da „red” bez razgovora uvek zavisi od jednog čoveka i jedne sreće.
Taj rok je istekao daleko od kuće, na obali Mediterana, u gradu koji miriše na so i pomorandže. Marselj, 9. oktobar 1934. Kralj Aleksandar I Karađorđević dolazi u državnu posetu Francuskoj, dočekan kao saveznik i kao figura kontinuiteta u Evropi koja sve više škripi pod pritiskom ekstremizama. Kolona se kreće kroz masu, otvoreni automobil, protokol koji liči na uvežbanu predstavu. I onda, u sekundi koja nema uvod, predstava se pretvara u haos: čovek probija kordon, skače uz automobil, oružje bljesne. Metci ne biraju ni uniformu ni zastavu. Kralj pada, a sa njim pada i ideja da će tišina iz 1929 trajati dovoljno dugo da se sve „slegne”.
U istom metežu strada i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu — u izvorima se često naglašava da je pogođen zalutalim metkom u opštem rasulu nakon napada. Ubica je identifikovan kao Vlado Černozemski, čovek povezan sa revolucionarnim krugovima i ustaškom infrastrukturom u emigraciji; atentat odmah dobija konture međunarodne zavere i balkanske osvete, sa prstom sumnje koji se, po kafanama i naslovnim stranama, upire preko granica. Najvažnije, međutim, nije ko je povukao obarač, nego šta je metak pogodio: pogodio je samu predstavu stabilnosti.
Vest stiže u Jugoslaviju kao nož kroz papir. U Beogradu ljudi zastaju pred izlozima sa vanrednim izdanjima; na peronima se priča šapatom; u državnim zgradama hodnici postaju preuski za ubrzane korake. Nema više one hladne, administrativne tišine iz diktature — sada je to tišina šoka, ona koja nastaje kad se u kući ugasi svetlo i svi istovremeno shvate da je mrak stvaran. Po provinciji, od varoši do sela, oseća se ista jeza: ako je kralj mogao da padne usred protokola, šta onda štiti običnog čoveka?
Prema svedočanstvima i memoarskim zapisima iz tog vremena, mnogi su pamtili detalje koji ne liče na istoriju, nego na privatni strah: kako je neko u radionici spustio alat i samo rekao „gotovo je”; kako je učitelj ušao u razred i prekinuo čas; kako su u kafani ljudi odjednom prestali da se raspravljaju o politici, kao da je svaka reč postala potencijalna nesreća. Taj „dnevnički” ugao je važan, jer pokazuje da atentat nije bio samo državna tragedija — bio je udarac u psihologiju svakodnevice.
Kraljev sin Petar II ima tek jedanaest godina. Država dobija regentstvo: na čelo dolazi knez Pavle Karađorđević, uz još dvojicu članova namesničkog saveta (Radenko Stanković i Ivo Perović). U jednom potezu, zemlja prelazi iz lične vlasti u kolektivnu privremenost. To zvuči uredno na papiru, ali u narodu izaziva novi talas pitanja: hoće li nastupiti vakuum, hoće li se stari sukobi vratiti još oštriji, hoće li se „red” raspasti čim nestane figura koja ga je držala?
Štampa tog doba puni naslovne strane tugom, dramatikom i pozivima na jedinstvo, ali između redova proviruje panika. Jer 1934 nije samo godina smrti jednog vladara — to je godina kada se država, naviknuta da ćuti, odjednom suočila sa zvukom spolja. Metak u Marselju nije doneo samo žalost; doneo je i strah od haosa, i osećaj da je Jugoslavija sada ranjiva i iznutra i spolja. Kao da je neko skinuo poklopac sa lonca koji je godinama ključao na tihoj vatri.
A kad se jednom oseti ranjivost, počinju pokušaji krpljenja. Ne iz ideala, nego iz nagona za opstanak.
Najava (6) — ZAKRPA PRE OLUJE: 1939 i sporazum koji je pokušao da sašije zemlju pred rat: Posle 1934 i regentstva, zemlja će pokušati ono što godinama nije umela — da prizna problem i da ga pregovara. Ali sat Evrope već ubrzava, i pitanje je da li se šavovi mogu ušiti pre nego što oluja stigne.
S.B.
