Kad se u Srbiji izgovori ime Karađorđe, ne misli se samo na čoveka, nego na trenutak u kome se narod uspravio kao posle dugog, teškog sna. Đorđe Petrović rođen je 1768. godine u Viševcu, u kraju gde su se reči merile delom, a obraz čuvao i kad boli. Nije bio čovek koji traži pozornicu – bio je čovek koga je vreme gurnulo u prvu liniju, pa je iz prve linije postao simbol.
Prvi srpski ustanak podiže se 1804. godine, posle “seče knezova”, kada dahije preteraju i u strahu preseku sve što liči na dogovor. U Orašcu, na Sretenje, narod bira Karađorđa za vožda. U toj odluci ima i politike i intuicije: tražili su nekog ko ume da povede, ali i da izdrži. A Karađorđe je bio upravo takav – oštar, često neumoljiv, ali u ratu ponekad baš takva ruka drži red.
Anegdote o njemu žive kao narodna fotografija: kako je znao da bude ćutljiv, pa odjednom planu; kako je voleo disciplinu, ali nije trpeo poniženje; kako je umeo da nagradi hrabrost, ali i da kazni nered. U tim pričama on nije “svetac”, već vođa iz krvi i mesa, što ga čini još jačim likom. Njegova epoha je epoha baruta, blata i zimskih logora, ali i epoha prvih ozbiljnih pregovora, ustaničke uprave, pokušaja da se država sklopi usred vatre.
Ustanak doživljava slom 1813. godine, kada osmanska vojska vraća kontrolu, a Karađorđe prelazi u Habzburšku monarhiju, potom i u Rusiju. Vraća se u Srbiju 1817. godine, u vreme kada se politička karta već menja i kada Miloš Obrenović vodi sopstvenu igru opstanka. Karađorđe biva ubijen iste godine u Radovanjskom lugu. Taj kraj je istorijski tragičan, ali i logičan za vreme u kome su savezi bili krhki, a glave skupe.
Ipak, ono što je ostalo veće je od biografije: Karađorđe je ušao u kolektivno pamćenje kao čovek koji je prvi, posle dugog mraka, rekao da se može. I to “može” se prenelo dalje, kroz generacije koje su gradile Srbiju, često uz cenu koja se ne meri rečima.
S.B.
