Za upečatljivu sliku ponekad nije potrebno otvoriti nijednu tubu boje. Dovoljno je pažljivije pogledati ono što se nalazi pod nogama. Na jednom velikom platnu u Londonu pejzaž je nastao uz pomoć zemlje i drugih prirodnih materijala, a nijanse koje obično povezujemo sa baštom i poljem dobile su sasvim novo mesto: pred očima publike okupljene oko umetničkog rada.
Slika zauzima približno 6,1 kvadratni metar. Organizacija Official Record Breakers potvrdila ju je kao rekord u svojoj kategoriji slikanja zemljom. Važno je razlikovati taj naziv od Ginisove knjige rekorda, jer potvrda dolazi od druge organizacije. I bez poređenja sa prethodnim rezultatima, privlačnost prizora je jasna: materijal koji uglavnom otresamo sa obuće može da postane sredstvo veoma preciznog izražavanja.
Poduhvat je izveden na Univerzitetskom koledžu u Londonu, uz saradnju pokreta Save Soil. Prema informacijama univerziteta, izrada je trajala oko pet sati. Tokom tog vremena na velikom platnu nastajao je pejzaž, a publika je mogla da vidi kako se prirodne nijanse pretvaraju u obrise i površine. Umetnost je tako postala neposredan način da se o zemlji razgovara iz drugačijeg ugla.
Autor Fil Lambert već ima iskustva sa ovim materijalom. BBC u novom izveštaju navodi da je koristio četiri vrste zemlje, uključujući uzorke iz sopstvene bašte i od svoje majke, kao i materijal dobijen od škotskog instituta Džejms Haton. U radu je upotrebljen i ponovo iskorišćen drveni ram. Lična priča, naučna podrška i običan prirodni materijal našli su se u istoj kompoziciji.
Boja tla, pritom, nije samo estetska zanimljivost. Američka služba za očuvanje prirodnih resursa USDA objašnjava da ona može pružiti tragove o mineralima, organskoj materiji i razvoju zemljišta. Tamne nijanse često se povezuju sa većim udelom organske materije, dok jedinjenja gvožđa mogu doprineti narandžastim i žućkastosmeđim tonovima. Ista paleta, dakle, zanima i slikara i stručnjaka za zemljište.
To ne znači da se samo pogledom može pouzdano odrediti sve što se u zemlji nalazi. Boja je jedan od tragova koji se tumače zajedno sa drugim osobinama i uslovima na terenu. Ali upravo taj prvi, vidljivi sloj priče lako privlači pažnju. Razlika između tamne baštenske zemlje, svetlog praškastog materijala i crvenkastog grumena odjednom dobija značenje koje prevazilazi izbor nijanse.
Organizatori su umetnički događaj povezali sa značajem očuvanja zdravog tla. U saopštenju univerziteta podseća se da ono učestvuje u kruženju vode, čuva ugljenik i predstavlja osnovu za veliki deo hrane koju uzgajamo. Na platnu takva poruka ne dolazi u obliku tabele ili dugog predavanja. Gledalac prvo vidi pejzaž, a zatim saznaje da je njegova boja doslovno stigla iz zemlje.
Za posmatrača je zanimljiva i razlika u teksturi. Prirodni materijal može ostaviti trag koji se razlikuje od glatkog industrijskog pigmenta, pa površina slike postaje deo doživljaja.
Upravo je taj obrt najlepši deo priče. Nešto sasvim poznato, što svakodnevno prolazi neprimećeno, dobija priliku da pokaže svoju lepotu. Sledeći put kada u bašti ili tokom šetnje ugledamo dve različite nijanse tla, možda ćemo ih pogledati malo pažljivije. Ne mora svako postati slikar da bi primetio koliko bogata paleta već postoji u prirodi.
S.B.
