Tehnološke kompanije ulažu u pametne naočare, priveske, broševe i druge uređaje koji bi veštačku inteligenciju trebalo da učine stalno dostupnom. Umesto vađenja telefona, korisnik bi mogao da postavi pitanje glasom, fotografiše ono što gleda ili zatraži da mu sistem zapamti deo razgovora.
Takvi uređaji najčešće kombinuju kameru, mikrofon, senzore i vezu sa oblakom. Njihova prednost je upravo u tome što mogu da prikupe kontekst: da vide predmet o kojem korisnik govori, prepoznaju sagovornika ili zabeleže obavezu iz razgovora.
Ista osobina predstavlja i najveći problem. Ljudi u okolini možda ne znaju da su snimani, da se njihov glas šalje na udaljeni server ili da algoritam pokušava da prepozna lice, lokaciju i sadržaj razgovora.
Analitičari kompanije IDC upozoravaju da privatnost može usporiti prihvatanje ove nove kategorije uređaja. Slična zabrinutost pratila je pojavu kamera na telefonima, ali se nosivi AI razlikuje po tome što je stalno usmeren ka svetu i može automatski obrađivati prikupljeno.
Pametne naočare ne moraju neprekidno da snimaju video da bi prikupile mnogo podataka. Dovoljni su kratki zvučni isečci, povremene fotografije, lokacija i istorija zahteva da se rekonstruišu navike korisnika, radno mesto i ljudi sa kojima provodi vreme.
Problem je još složeniji za osobe koje uređaj ne poseduju. Kupac je možda pristao na uslove korišćenja, ali slučajni prolaznik, kolega ili dete nije. Njihovi podaci mogu se pojaviti u snimku bez ikakvog neposrednog odnosa sa kompanijom koja ih obrađuje.
Proizvođači pokušavaju da uvedu svetlosne indikatore, fizičke prekidače za mikrofon i lokalnu obradu podataka. Ipak, mala lampica nije dovoljna ako je moguće prekriti je, ako ljudi ne znaju šta označava ili ako kamera radi u kratkim intervalima koje niko ne primeti.
Lokalna obrada je sigurnija jer snimak ne mora da napusti uređaj, ali složeniji AI modeli često zahtevaju računarsku snagu velikih centara podataka. Kompanije zato moraju jasno navesti šta se obrađuje na samim naočarima, šta odlazi u oblak i koliko dugo se čuva.
Nosivi asistenti mogu imati značajne koristi. Osobama sa oštećenjem vida mogu opisivati okolinu, prevoditi natpise i prepoznavati prepreke. Radniku mogu prikazati uputstvo dok su mu ruke slobodne, a turistu voditi kroz nepoznat grad.
Međutim, prihvatanje neće zavisiti samo od korisnosti. Ljudi moraju imati poverenje da uređaj neće pretvoriti svaki razgovor u podatak za obuku, oglašavanje ili profilisanje.
Pametni telefon promenio je ponašanje tek kada su uvedena društvena pravila o tome kada je snimanje prihvatljivo. AI naočare i privesci zahtevaće nova pravila, ali ovog puta kamera neće biti očigledno podignuta. Tehnološka budućnost može biti „bez ekrana“, ali neće biti bez pitanja ko nas posmatra, šta uređaj pamti i ko kasnije ima pristup tim informacijama.
S.B.
